„Хвала деди на Победи!“

У руском друштву влада атмосфера дубоког поштовања према ветеранима Великог отаџбинског рата

У руском друштву влада атмосфера дубоког поштовања према ветеранима Великог отаџбинског рата

На данашњи дан 1945. године СССР је победио Немачку и њене савезнике у Великом отаџбинском рату. Не знају сви да је Црвена армија уништила 74% свих нацистичких снага, три пута више него свих других 25 савезничких држава заједно. Цена је била страшна: 27 милиона совјетских грађана изгубило је живот. Стога је увек добро подсетити зашто савремена Русија и даље свечано слави Дан Победе и на непрестане покушаје западних историчара да умање значај пресудне улоге СССР-а у овом рату.

Великим отаџбинским ратом се у Русији и многим земљама Заједнице независних држава назива рат СССР-а против нацистичке Немачке и њених европских савезника (Бугарске, Мађарске, Италије, Румуније, Словачке, Финске и Хрватске), вођен од напада на СССР (22. јуна 1941) до капитулације Немачке (8. маја 1945. по средњоевропском, 9. маја по московском времену). Овај назив је још 3. јула 1941. употребио Стаљин када је преко радија позвао цео народ да се бори са агресором. У земљама енглеског говорног подручја уместо овог назива користи се термин „Источни фронт Другог светског рата“, а у немачкој историографији „Немачко-совјетски рат“ или „Поход на Русију“.

Због чега Руси користе баш назив „Велики отаџбински рат“, без обзира на то што га Европљани не разумеју? Због тога што је за Русе и друге народе СССР-а тај рат заиста пре свега био отаџбински, тј. рат за слободу, независност и опстанак домовине: нацистички план „Ост“ предвиђао је да се уништи 50–60% Руса. Народи Совјетског Савеза су осујетили те замисли искључиво својим самопожртвовањем. Током рата више од 19 милиона грађана добровољно се јавило са молбом да иде на фронт, па се стога без преувеличавања може рећи да је Совјетска војска била добровољачка.

У БРОЈКАМА

74%
губитака немачка војска претрпела је у борби са СССР-ом, три пута више него у борби против свих других 25 земаља заједно

50
дивизија немачке војске борило се само у Курској бици, два пута више него на целом Западном фронту током целе 1943.

800.000
војника изгубила је Немачка само у Стаљинградској бици, 7 пута више него на целом Афричком фронту током целог рата

Што се тиче речи „Велики“, њом се истиче улога СССР-а. У поменутом говору Стаљин је рекао да је циљ рата не само „ликвидација опасности која се надвила над нашом земљом“, него и помоћ свим народима Европе. СССР је ову мисију испунио. Без обзира на то што је победа постигнута напорима многих земаља, управо је СССР уништио главнину немачке војске. Више од 74% укупних људских губитака (10 од 13,4 милиона) Вермахт је претрпео у борбама са Совјетском војском. Председник САД Франклин Рузвелт је још у мају 1942. писао: „Тешко је заобићи једноставну чињеницу да руске армије уништавају више непријатељских војника и наоружања него свих осталих 25 савезничких земаља заједно“. Црвена армија је од 1941. до 1945. уништила и заробила 607 непријатељских дивизија, а англо-америчка војска око 176. Разумљиво је стога да се грађани Русије поносе овом победом. Њима је нејасно како се може поставити знак једнакости између Стаљинградске битке, у којој су Немачка и њени савезници (Италија, Румунија, Хрватска) изгубили више од 840 хиљада људи, и битке код Ел Аламејна, где је непријатељ изгубио око 30 хиљада. А управо овако се приказује историја Другог светског рата у многим европским уџбеницима.

Због свега реченог, у Русији постоји специфична атмосфера уважавања према поколењу ратних ветерана и она се није променила ни сада, почетком 21. века. Нажалост, то није случај у свим постсовјетским државама. У Литванији су, на пример, ратни ветерани често изложени јавним увредама од стране младих људи. На улицама Русије овакве сцене нису могуће. Било каква грубост према људима захваљујући чијем подвигу смо ми сада живи изазвала би револт у руском друштву и држави.

Један пример исказивања поштовања према победи у Великом отаџбинском рату јесте и акција „Георгијевска лента“, у којој се деле врпце у бојама ленти ордена Руске Империје и Совјетског Савеза. По речима организатора, циљ акције је „да се по сваку цену спречи да нова поколења забораве ко је и по каквој цени победио у најстрашнијем рату прошлог века, чији смо наследици, чиме треба да се поносимо и кога треба да се сећамо“. Акција, коју подржава 73% Руса, проводи се под геслима: „Дедина Победа је моја Победа“, „Ја се сећам! Ја се поносим!“, „Хвала деди на Победи!“. До сада је подељено преко 50 милиона ленти.


Може се закључити да се прослављање 9. маја, као симбол јединства нације, није озбиљно изменило од совјетских времена. Покушаји да се Победа „повеже“ са стаљинским режимом и да се унуцима и праунуцима победника усади осећање кривице због подвига њихових предака у потпуности су пропали. Савремени Руси доживљавају тај рат управо као отаџбински, тј. као подвиг народа, који није сам по себи везан за конкретно политичко руководство.

У земљама у којима, насупрот томе, друштво пре свега посматра политичке процесе који су пратили победу над нацизмом, празновање победе над заједничким непријатељем губи подршку јавности. Овај процес је захватио и Србију. То је делимично парадоксално зато што, за разлику од многих земаља и народа Европе који су се предали нацистичким освајачима без борбе или чак постали савезници Немачке, Срби имају чиме да се поносе. Народноослободилачка војска Југославије била је четврта по бројности међу свим војскама антихитлеровске коалиције. До 1944. Срби и други Југословени су практично сами одржавали „други фронт“ (како се у Русији назива Западноевропски фронт) и успевали да паралишу 12 до 15 немачких дивизија, не рачунајући италијанске, мађарске, бугарске и хрватске јединице. Ипак, Дан Победе није државни празник у Србији. У томе нема ништа необично ако се погледа како се у школама савремене Србије предаје историја Другог светског рата. Када се ученицима говори о совјетској „окупацији“ прибалтичких држава и Финске и у свим уџбеницима, без изузетка, истиче пресудна улога „руске зиме“ у заустављању немачких армија, заиста ће бити нејасно: шта то тамо Руси празнују? Једна је ствар поменути 607 дивизија које је уништила Совјетска војска, а друго рећи да је Русију спасао „генерал Зима“.

С друге стране, описујући догађаје Другог светског рата у Југославији, писци српских историјских уџбеника морају да се осврну и на болну чињеницу да се у Србији, упоредо са борбом за ослобођење од окупатора, водио и фактички грађански рат међу четницима-монархистима генерала Драже Михајловића и Титовим партизанима-комунистима. У уџбеницима се говори да су до 1943. савезници подржавали монархистички партизански покрет, а после Техеранске конференције — комунисте. Даље се каже да је Црвена армија ушла у Србију прекршивши одлуке Техеранске конференције, на којој се говорило да ће Југославија бити зона како без совјетског, тако и без западног војног присуства: „Долазак Црвене армије показао се одлучујућим за протеривање Немаца из Србије, али и за победу партизана у грађанском рату [са четницима-монархистима], што је и био главни циљ њеног ангажовања.“

Наравно, ако се догађаји посматрају под тим углом, нема шта да се слави: победа у грађанском рату не може бити општенародни празник. Међутим, оваква интерперетација је неоснована: разуме се, СССР је, ослобађајући народе Европе, промовисао и своје спољнополитичке циљеве, али то је било изразито споредно у односу на општељудски задатак уништења немачког нацизма. Довољно је подсетити се чињенице да совјетске армије нису ушле на територију Грчке, у којој је такође постојао јак комунистички покрет, зато што то није било неопходно у војном смислу.

Време ће показати шта ће преовладати у Србији: сећање на заједничку Победу ослобођено дневнополитичких потреба, или ће, пак, политика почети да обликује историју.

Денис Маљцев је виши научни сарадник Руског института за стратешка истраживања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.