Запад не мора да се боји

Аутор карикатура: Нијаз Карим.

Аутор карикатура: Нијаз Карим.

Ка­ква ће би­ти спољ­на по­ли­ти­ка Ру­си­је то­ком тре­ћег пред­сед­ни­штва Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на? Ве­ћи­на западних медија се сла­же у то­ме да ће се од­но­си Ру­си­је и Евро­пе по­гор­ша­ти.

Дискусија на ту тему почела је у руским и иностраним медијима и политичким круговима доста пре избора. Из неког разлога преовладало је мишљење да ће се односи Русије са западним светом уз „новог Путина“ погоршати. Такав став заступа, на пример, британски „Гардијан“: „На међународној сцени Русија ће наставити да игра негативну улогу, спајајући заштиту сопствених стратешких интереса са покушајима да испровоцира Американце“. Оваква предсказања аутор чланка, Лук Хардинг, заснива на тези о „брежњевском карактеру“ новог Путиновог политичког стила.

Занимљиво је да Сергеј Удаљцов, лидер левог (комунистичког) дела руске опозиције, кога су западни новинари прозвали „заточеник савести“ зато што је због хулиганства провео петнаест дана у затвору, заступа управо супротно гледиште. „Путин је од свих руских политичара најнаклоњенији Западу“, изјавио је он у интервјуу за „Литерарну Русију“. „Он је затворио совјетске војне базе на Куби и у Вијетнаму, допустио да се НАТО шири на територији бившег Совјетског Савеза (тј. на балтичке републике), чува руски буџетски новац у америчким хартијама од вредности.“

На велико разочарање руских националиста, чињенице говоре да је Удаљцов у праву. Међу Путинове кораке пријатељски настројене према Западу можемо убројати и сагласност за постављање америчких база у централној Азији 2001. и сарадњу са западним земљама у борби против талибана у Авганистану: наиме, током рата 2001. главнину талибанских јединица није уништила америчка војска него авганистанска Северна алијанса наоружана руским оружјем.

Како онда опстаје уверење да је Путинова спољна политика усмерена против Запада? „Изгледа да у овом случају имамо ситуацију у којој медији подржавају мит који су сами створили“, сматра Станислав Белковски, познати руски публициста и политиколог, који Путина критикује са позиција које назива национално-демократским. „Путин није никакав националиста. Под његовом влашћу Русија се коначно претворила из светске империје у мирну државу која има само регионалне политичке амбиције, и то не превише крупне. Али, пошто медији на Западу толико година понављају своју измишљену причу, код људи се подсвесно развило убеђење да је Путин агресиван.“

Занимљиво је да се садашњи руски премијер и донедавни председник, Дмитриј Медведев, не може похвалити толиким бројем спољнополитичких одлука пријатељски усмерених ка Западу као Путин. Главно достигнуће Медведева било је „ресетовање“ односа са САД које је довело до закључивања новог споразума о смањењу наоружања (наступательные вооружения). Ово „ресетовање“, тј. симболичан нов почетак изградње односа са Русијом, омогућио је и амерички председник Барак Обама, који је барем привремено направио отклон од традиционалног посматрања Русије као претње. Осим тога, Медведев је као председник Русије пустио у рад и нови радарски систем у Калињинграду, руској територији на Балтичком мору окруженој чланицама Европске уније и НАТО-а, као први одговор на истрајност САД и НАТО да изграде противракетни штит близу граница Русије, у Пољској.

Међутим, иако у то време није био председник (а спољну политику Русије одређује председник), Путин је успео да спроведе неколико важних спољнополитичких иницијатива. Једна од њих је била побољшање односа са Пољском 2010. након заједничке посете руског и пољског премијера меморијалном центру посвећеном пољским ратним заробљеницима који су по наредби Стаљина стрељани у Катинској шуми.

„Дубоко сам уверен да је приметно побољшање пољско-руских односа лично Путинов пројекат“, сматра московски дописник најутицајнијег пољског листа „Газета виборжа“, Вацлав Радзивинович. „Када је убрзо након сусрета Путина и пољског премијера Доналда Туска уследила несрећа са авионом пољског председника Леха Качињског, Путин се лично побринуо да се неутралишу последице те трагедије.“

Уопште гледано, то је прави путински маневар: притећи у помоћ партнеру са којим нисте у најбољим односима баш у критичном тренутку и на тај начин побољшати односе. У случају Пољске то је био пад председничког авиона. У случају Јапана то је била хаварија на нуклеарној електрани у Фукушими: одмах после несреће, Путин је предложио да Русија својим гасом надокнади Јапану енергију.

Шта могу да наведу против оваквих чињеница критичари Путина? Обично само позивање на прошлост Путина у КГБ-у и аналогије са Брежњевом или Стаљином. Управо тако Лук Хардинг пише о недавним изборима у Русији: као о „брежњевском моменту“ Путина. Међутим, ево питања и историчарима и старијим људима: можете ли се присетити бар једних избора на којима су Стаљин или Брежњев изгубили? Не. А знате ли зашто? Зато што избора није ни било. Није било процедуре током које би они представљали своју кандидатуру пред народом. Народ Стаљину и Брежњеву није могао да да оцену: уместо њих то је под присмотром чекиста радила сива маса надмених партијских чиновника подижући руке у некој сали. Зато ни Брежњеву ни Стаљину нису биле потребне „путинске“ предизборне кампање, које толико иритирају западну штампу. Шта да се ради, не претерано паметни шоу програми саставни су део данашње демократије у свим земљама, не само у Русији. У време Брежњева у Совјетском Савезу званична пропаганда подсмевала се америчким изборима због њиховог „примитивизма“. Истовремено, многи обични грађани потајно су том примитивизму завидели.

Путин није никакав Стаљин ни Брежњев. Сличне аналогије не говоре у прилог професионализма аутора таквих тврдњи, који су као и раније неспособни да виде Русију без призме уходане пропаганде. Нова „путинска Русија“ неће тражити конфликте са Западом. Нова „путинска Русија“ једноставно жели да постане нормална досадна држава без радикалне опозиције, без „револуционарне алтернативе“, која има нормалне односе са свим својим суседима, од Европске уније и САД, преко арапског света, до Кине и Јапана. Односи са Западом погоршаваће се само у случају ако Запад буде наметао Русији управо ту „револуционарну алтернативу“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.