Најстарији пагански и хришћански споменици Русије

„Руска реч“ представља својим читаоцима шест преисторијских и паганских споменика првобитних народа који су некада насељавали Русију и још шест најстаријих хришћанских грађевина, чији су творци преци данашњих Руса.

Пагански споменици

Долмени су старе мегалитске грађевине, тј. објекти изграђени од великог камења или камених плоча. Могу се наћи на веома широком пространству од Португалије до Кореје и од Скандинавије до Африке. Руски долмени спадају у најстарије познате грађевине каменог доба (2000-3000 година пре наше ере) и углавном се могу наћи на Кавказу. Мањи број је откривен на Уралу, у Сибиру и на Далеком Истоку. До данас није са сигурношћу разјашњено која је била њихова сврха. На пример, неки кавкаски долмени састоје се од издубљеног камена са кровом од џиновских камених плоча, а до унутрашњости те „камене куће“ води практично идеалан округли отвор, али тако мали да кроз њега не би могло да се провуче ни дете. У њима нису пронађени људски остаци. Нејасност функције долмена одавно привлачи љубитеље езотерије, који се надају да ће од тих камених грађевина добити приступ „непознатим енергијама“ или из њих извући некакво знање вишег рода. 

Петроглифи

Петроглифи су слике урезане у камен. Због особености технике и материјала сачували су се у много већем броју него долмени и неки од њих су стари и по 40 хиљада година. У Русији се петроглифи углавном налазе у јужном Сибиру (републике Бурјатија и Хакасија) и на Уралу. Међутим, најупечатљивије резбарије преисторијских мајстора који су насељавали нашу земљу сачувале су се у Карелији, области која се налази северно од Санкт Петербурга. На обали језера Оњега постоји преко 1200 фигура и знакова урезаних у непрекидном низу дугом око 20,5 километара. На њима су представљене птице, шумске звери, фантастична бића, људи и чамци. Димензије фигура достижу и по четири метра. 

Сибирске мумије

Нису се само Египћани трудили да очувају тела својих умрлих. У Сибиру, највише у његовом јужном делу, на Алтајским планинама, древне културе су такође балзамовале угледне покојнике. Истина, најчешће је сврха употребе раствора било само очување лица. Како би се црте покојника што боље сачувале, на балзамовано лице стављали су специјално израђену маску. Прецизност репродукције портрета била је тако велика да те маске дозвољавају да се потпуно реконструише лик становника древног Сибира. На Алтају је пронађена и најславнија међу руским мумијама, названа „Принцеза Укока“, која је сачувана у беспрекорном стању захваљујући томе што је 25 векова провела у дебелом леду. На рукама мумије јасно су видљиве многобројне уметничке тетоваже.

Кургани

Кургани су најчешћа врста преисторијских надгробних грађевина. Постоје на свим континентима осим Аустралије и Антарктика. На територији Русије су концентрисани у Републици Адигеји (обронци Кавказа), на обалама Волге, али их има и у Јарославској и Московској Области. Најпознатији руски споменик ове врсте је Мајкопски курган. Предмети који су у њему пронађени спадају међу најстарије материјалне остатке бронзаног доба на свету и изложени су у санктпетербуршком Ермитажу. Међутим, у већини кургана нема много тога да се пронађе зато што су заправо прављени над пепелом погребне ломаче неког вође. Запањујући ритуал таквог погреба, када су заједно са телом покојника спаљивали и његове жене, коње и благо, драматично је приказан на познатом платну „Сахрана руског вође“ пољског сликара Хенрика Сjемирадског. 

Куманске бабе

Обичај постављања идола посвећеним духовима предака пренео се из монголских степа до номадских племена која су живела на територији данашње Русије. Најпознатије међу таквим идолима су статуе које је поставило татарско племе Кумана између 9. и 13. века на степским пространствима од Алтаја до границе са Украјином. Назив „баба“ заправо потиче од турске речи која значи „отац“, али звучање тог назива на руском и чињеница да међу фигурама има и знатан број женских довели су до непоправљиве забуне око природе назива. Куманске бабе нису биле надгробни споменици и по свој прилици се веровало да стоје на граници између света живих и света мртвих, спречавајући мртве да продру у наш свет. Понекад је група таквих статуа са лицима окренутим истоку представљала светилиште око кога се на религијским церемонијама правио магични круг. 

Камени лавиринти

Камене лавиринте који су на европском северу Русије откривени у 16. веку (у данашњој Карелији и Архангелској Области) изградила су непозната северна племена. У време открића ових споменика, локално становништво (народ Сами) називало их је „вавилонима“. Лавиринти се могу пронаћи и на Белом, Баренцовом и Балтичком мору. По правилу се налазе на острвима, полуострвима и ушћима река. Понекад су разбацани без реда, а понекад су, као на пример на Соловецким острвима, скупљени у велике групе, заједно са гомилама камења и дугим зидовима направљеним од облутака. Њихова намена до данас није објашњена. Има различитих верзија: од тога да су то била погребна светилишта (тј. да се лавиринт градио да би душе умрлих залутале уколико крену назад у свет живих), па до тога да су то била места за ритуалне игре млађих чланова племена. Ипак, највероватније је да су спирални лавиринти били повезани са обраћањем морским боговима да дарују више рибе. Могуће је да се због тога они најчешће налазе недалеко од рибарских насеља.

Хришћански споменици

Црква св. Софије у Новгороду

Новгород, који се налази на северозападу Русије, од самог оснивања средином 9. века био је конкурент другом великом руском политичком центру, Кијеву. Између осталог, Новгород је покушавао да парира раскоши кијевске архитектуре. Када су Византинци у Кијеву изградили цркву св. Софије и украсили је величанственим мозаицима, Новгородци су се одмах прихватили градње сопственог храма посвећеног св. Софији. Данас је та црква, коју су 1050. године изградили Словени (а не Византинци), најстарији споменик арихтектуре на територији данашње Русије. Његова мала површина и усмереност у висину (насупрот обрнутом односу карактеристичном за византијске храмове) сачували су се као карактеристична црта руске црквене архитектуре неколико следећих векова.

Новгородски записи на брезовој кори

Брезова кора се користила као материјал за писање у древној Русији. Дуго се знало за специјалне штапиће којима су се на њима уписивала слова, али је тек 1951. пронађен и неки написани текст. Од тада је пронађено око хиљаду таквих записа на кори, који су настале између 11. и 15. века. Њихов садржај је различит: од пословних белешки и евиденције о дуговима до љубавних прича и дечјих цртежа. Таква разноликост и народна имена у потписима говоре о томе да је међу Новгородцима у то време практично свака особа била писмена. Брезова кора се као материјал за писање користила и у другим градовима, укључујући и Москву. Ипак, значајнији број записа на кори сачувао се само у јединственом хемијском саставу мочварног новгородског тла.

Цркве од белог камена

Цркве од белог камена владимирско-суздаљске Русије, изграђене у 12. и 13. веку, одиграле су веома важну улогу у историји руске архитектуре. Саграђене су када је кнез Андреј Богољупски пренео своју престоницу из Кијева у Владимир. Неки сматрају њихове украсне резбарије аутентичном руском орнаменталном формом, мада су, према предању, овде радили мајстори које је из Европе по наредби кнеза Андреја послао Фридрих Барбароса. До наших дана сачувало се свега пет таквих храмова: црква Успења Богородице (Успенски сабор) у Владимиру, који је касније послужио као модел за Успенски сабор у Московском кремљу, црква св. Димитрија (Дмитријевски сабор) у Владимиру, звоник и део галерије у Богољубову, позната црква св. Покрова на Нерли (коју многи сматрају архитектонски најпрефињенијим храмом Русије) и црква св. Георгија (Георгијевски сабор) у месту Јурјев Пољски, украшен огромним белокаменим орнаментом у који су уплетене фигуре светитеља, људска лица и слике фантастичних животиња. 


Двери са огњеном позлатом

Међу уметничким предметима који су постојали само у средњовековној Русији својом лепотом и јединственошћу издвајају се двери израђене уз примену тзв. „огњене позлате“. До наших дана се сачувало само неколико ремек-дела те врсте: капија цркве Рођења Христовог (Рождественског сабора) у Суздаљу и капија цркава св. Благовештења и Успења Богородице (Благовештенски и Успенски сабор) у Московском кремљу. Ни 500 година након што су ови храмови направљени злато на њима није изгубило сјај. Ипак, мајстори који су изградили ту лепоту несвесно су је платили животом. Наиме, огњена позлата је најстарији познати начин позлаћивања великих површина. Техника се састојала у томе да се на металну површину нанесе специјални лак, преко њега уреже цртеж а затим цела врата прекрију квалитетним златом раствореним у живи. Све то се смештало у зажарену пећ док жива потпуно не испари. Мајстор је морао пажљиво да прати температуру и процес испаравања у пећи често је доводио до смртоносног тровања живом. Занимљиво је да се исти метод позлате примењивао и у 19. веку за позлаћивање купола цркве св. Исака (Исакијевског сабора) у Санкт Петербургу и храма Христа Спаситеља у Москви.

Остромирово јеванђеље 

Географска и културна блискост Византије и раних источнословенских држава дубоко се одразила у сликарству. Један од трагова тих раних веза представљају и рани словенски раскошно илустровани рукописи. Мада их је било у целом словенском свету, управо се у Русији сачувао најстарији илуминисани рукопис на неком од источнословенских језика, познат као Остромирово јеванђеље. Рукопис потиче из 1057. и сматран је најстаријом рукописном словенском књигом док 2000. није пронађен Новгородски кодекс, писан на воштаним таблицама. Остромирово јеванђеље се састоји од 294 листа украшених минијатурама јеванђелиста, иницијалима и вињетама. УНЕСКО је 2012. уписао рукопис, који се чува у Руској националној библиотеци, у своју листу „Памћење света“.

Најстарија руска икона

У свету руске културе икона заузима веома посебно место. У раним фазама развоја руског сликарства она се практично ничим није разликовала од тадашњих византијских икона. Ипак, стручњаци по одређеним особинама (на пример приказ очију) покушавају да раздвоје дела руских мајстора од византијских радова. Ако се може веровати њиховим закључцима, најстарија руска икона се тренутно налази у цркви Успења Богородице (Успенском сабору) Московског кремља. То је приказ св. Георгија Победоносца, настао у Новгороду крајем 11. или у првој половини 12. века. При стварању те иконе иконописац је очигледно подражавао византијске мозаике цркве св. Софије у Кијеву. Икону је највероватније пренео у Москву цар Иван Грозни. Икона св. Георгија откривена је у 19. веку потпуно случајно, током рестаурације иконе Богородице Одигитрије насликане на полеђини једне плоче из 12. века.

Росијскаја газета. Сва права задржана.