Сведочења ветерана Великог отаџбинског рата

Хероји најстрашнијег рата у историји. Извор: Јелена Почетова и Андреј Шапран.

Хероји најстрашнијег рата у историји. Извор: Јелена Почетова и Андреј Шапран.

Имали су по 17 година и спасавали су Отаџбину. Читаоцима „Руске речи“ представљамо драгоцене, тешке и дирљиве успомене петоро ратних ветерана.

„Вероватно сам остала међу живима да би се ратна сећања сачувала“, прича уз осмех Нина Новогородова. Нина је дивна саговорница, њен младалачки глас и сјај у очима на тренутак ме приморавају да заборавим на чињеницу да интервјуишем ветерана.

Када су наши данашњи саговорници ратовали, имали су само по седамнаест година. Рат их је задесио у животном добу у коме је требало да се заљубљују и планирају будућност. Уместо тога, најважнија ствар у њиховом животу постао је задатак да спасавају своју отаџбину од уништења и боре са једном од најстрашнијих армија која је икада постојала, нацистичком. Када им је било по двадесет, већ су били искусни и вични свим ратним вештинама, поверавали су им командирске дужности и додељивали високе награде.

Без обзира на старост и болешљивост, наши ветерани неуморно наступају по школама и факултетима. Млади их слушају опчињено, у групама испраћају до станице, моле да опет дођу. Када прича престане да буде редак у уџбенику, неминовно је доживљаваш као сопствену.

Нина Андрејевна Новгородова, начелница медицинске службе 111. тенковске бригаде

Немци су имали огроман аеродром под Вороњежом. Наша авијација је те 1942. била још увек веома слаба и малобројна. Сваког дана узлеће 20 или 25, понекад 30 немачких авиона. Крећу од девет ујутро, некад и раније. Систематски праве један, други, па трећи круг. Туку по првим борбеним редовима. А ми нисмо далеко, наш задатак је да збринемо рањене, нарочито оне са опекотинама. Током сваког бомбардовања чини нам се да је све готово! Лете брвна, камење, земља, понекад чак и возила. Чини се да ништа неће бити поштеђено. Али, први талас бомбардовања прође, погледаш, а унаоколо много рањених, много људи са опекотинама. И тако сваких два, два и по сата. Када радиш, не осећаш страх. А то је био прави рад, и то страшан рад: медицинској сестри на првим линијама фронта руке су дословно до лактова у крви. Ратовало се и лети и зими. Знатно је теже по хладноћи превијати рањенике, зато што је на борцу шињел, постављени капут, требало је све то парати, резати ножем и правити завоје.

У рату сам се по први пут суочила са невероватним стварима, са скривеним човековим могућностима. Можда је то оно што називају „интуицијом“. Навешћу један пример. Дан је. Бомбардовање је у току. Немци бомбардују у широком кругу, затим све ближе и ближе. Готово да су дошли до наше амбуланте. Да бисмо се заштитили од бомби, ископали смо ровове и седели у њима по троје чекајући крај бомбардовања. Одједном, у тренутку новог налета, невероватна невидљива снага ме подиже и ја, не знајући зашто, излећем из рова и почињем да трчим из све снаге преко чистине. На крају чистине је аутомобил. Подвлачим се испод. Лежим. Осећам да се бомбардовање завршило. Окренем се и видим: рова нема, као да није постојао. Место на коме сам се налазила до пре неколико тренутака било је уништено!

Ево још једне, сасвим другачије приче. Једног дана су нама, сестрицама, дали америчке мантиле. Танане, танане, од финог материјала, а ми се мислимо: како ћемо у њима да радимо!? Не знам коме је пало на памет да направимо од ових мантила хаљине! Наши пријатељи фоторепортери, који су осим свакодневице на фронту волели да сликају и девојке борце, подржали су нашу идеју: „Замолите за дозволу и идите у штаб корпуса. Тамо постоји специјална радионица где се шију и крпе униформе за официре.“ Тако смо и урадиле. Када смо тамо стигле, погледамо, сви кројачи мушкарци. Извадиле смо наше медицинске мантиле, питамо: не би ли се ово могло претворити у хаљину? Кројач се прво гласно насмејао, а затим рекао: „Може!“.

Да не дужим, изашле смо из кројачнице са новим хаљинама. Стигле смо у наше село. Увече смо обукле те хаљине, ставиле мараме, маштовито их повезале. Иначе, код нас су често долазили момци извиђачи. Долазили су у село након извиђачких задатака. Ако се уопште врате. И ево, они долазе, гледају и ништа не могу да схвате. А затим узвикују: „Девојке, како сте лепе!“.

Владимир Николајевич Кислицин, редов, митраљезац

У почетку је било страшно. Окренем се: мој друг лежи поред мене. Убијен! Страшно! А затим је престало да буде страшно. Као да се играш играчкама. Играли сте се у детињству? На фронту је исто. Срце као да се скаменило. Наравно, чуваш се метака, граната. Отрчиш, ископаш ров ашовом, сакриваш главу. Најважније војниково оружје је ашовчић. Чим наиђе затишје, време је да се укопаш. Понекад се укопаш тако да се сакријеш целом висином. Други пут успеш да се сместиш само четвороношке. Полете меци, гранате, а ти си се укопао. При команди „Јуриш!“ остављаш све, иде се у напад. Али ашов и оружје не испуштај из руку никад! Митраљез треба да је увек спреман. Чим поставиш митраљез, већ имаш штит пред собом. Истина, ако близу падне граната, она не гледа да ли имаш штит. Чим открије митраљесца, Немац има задатак да „уништи пункт“. Туче из минобацача. Туче први пут: прекратак хитац. Други пут: предугачак. Припрема се да гађа трећи пут – знаш, погодиће тачно где си ти. Једном сам морао да бежим. Ранио ме снајпер. Само што сам провирио – а он погодио баш „где треба“. Тешко рањеног, послали су ме у болницу.

Јекатерина Васиљевна Худорошкова, десетар, извиђач

Стајала сам једном на стражи крај командне земунице. Када долазе авиони, треба да довикнемо начелнику у земуници: „Ваздух!“. Тако сам и урадила. Он пита: „Одакле?“. Одговарам: из тог и тог правца лети бомбардер. Он одговара: „А, све је у реду, јављају да то наш лети“. Ја кажем: „Не! Непријатељски авион лети!“. Знам наше сигнале, димензије, звук мотора, домет и висину. Тамо јављају да „наши лете“ а ја инсистирам „непријатељски“! Поверовавши ми, уништили су га.

Потом ме је ухватила језа. Мислим: немогуће, нисам могла да се преварим! Анализирали смо звук мотора, остало ми је све то у сећању. Противавионско извиђање је компликована ствар. После неког времена долази код нас начелник штаба пука и пита: „Где је ваш извиђач?“. „Ја сам била на стражи!“, одговарам. А он каже: „Били сте сјајни, дошао сам да вам се захвалим!“.

Александар Николајевич Рафаљски, механичар 55. тенковске бригаде

Стигли смо у Нижњи Тагил, укрцали се у наше тенкове и кренули у правцу Кракова. Требало је да један од успутних градова ноћу освојимо на јуриш, да га пређемо целог и утврдимо се на другом крају. Операција је почела, ушли смо у град. Непријатељ пружа отпор. Поред зграде са затвореним двориштем један Немац минобацачем директно погађа бочну страну нашег тенка. Тенк се запалио. Значи, готово је, треба бежати. Командир тенка је искочио и снајпер га је одмах покосио. Командир топа је кренуо за њим и десило се исто. Седим у тенку. Вруће је, из мотора цури уље и разбуктава се, постаје тешко за дисање. Малчице сам одшкринуо вратанца на крову да удахнем свежег ваздуха. Тада сам схватио да је Немац снајпериста изгубио концентрацију, вероватно мисли да је све побио. Отворио сам вратанца до краја – нико не пуца. Брзо искачем кроз отвор – и одмах у пролаз. Практично сам ненаоружан, имам само немачки пиштољ домета 25 метара. Лежим у пролазу, чујем кораке. Притајио сам се. Држим пиштољ у приправности. Тенк гори, остветљава угао пролаза наспрам мене. Видим сенку. Иде Немац. Када смо се поравнали, пуцао сам и убио га. Узео сам му аутомат и два шаржера, сада сам већ победник! Пожурио сам пешке да сустигнем остале тенкове.

Када смо 2000. прослављали 55 година Победе, у Немачку је отпутовала делегација ратних ветерана. Ја сам био међу њима. Обишли смо доста места, међу њима наравно и много гробаља. Тамо се тако добро брину за гробове наших бораца! Има много спомен-плоча са именима, за све њих брине се држава. Нисам приметио никакво непријатељство према нама. Што је најзанимљивије, ни ја га нисам осећао.

Николај Александрович Черепанов, редов, авио-механичар „Ил-2“

Који дан ми је био најрадоснији? 27. јануар 1944. Дан пробоја Опсаде Лењинграда. Ја сам механичар авиона „Ил-2 999“ јуришног авијационог пука. Тог дана, 27. јануара, зачула се почасна паљба која је означила да је окончана Опсада Лењинграда. Најтужнији дан за мене је био 14. децембар. Тог дана смо летели и оборили су нас. Погодили су мотор авиона. Избија уље. Летео сам уместо стрелца, чак ни падобран нисам имао. Гледам, по мени тече нешто топло. Рањен сам, губим крв, врти ми се у глави. Некако смо успели да слетимо. Пилота су некуда одвезли, мене су одмах сместили у болницу, дали ми некакве инјекције. Нису ми дали крв, иако је требало. Одлежао сам три дана и готово.

Питате се откуд нам сада снага? Ми волимо своју домовину! Бранили смо је. Отац ми је погинуо под Стаљинградом, стриц погинуо. Зашто сам се после рата школовао за наставника историје? Да бих говорио о Победи, о подвигу, о части, о достојанству. Објашњавам деци: „У наследство не остављамо куће, викендице, доларе. У наследство остављамо вас, своју сопствену децу, коју смо створили и учили“. Ми, борци Великог отаџбинског рата, ускоро ћемо сви отићи са овог света. Зато ученицима понављам: „Убрзо ће нестати последњи старац са ордењем. Учите се од њих док не буде касно.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.