Борбена незаинтересованост

Аутор карикатуре: Нијаз Карим.

Аутор карикатуре: Нијаз Карим.

Страна штампа не жели да прихвати чињеницу да је већини Руса потпуно свеједно шта о њиховим политичарима мисли „међународна заједница“. По мом мишљењу, оваква пракса представља напросто елементарну мисаону лењост.

Догађаји последњих месеци изазвали су, као што је могло да се очекује, низ покушаја иностране штампе да схвати дешавања у Русији. У децембру 2011, у време појачаног медијског интересовања за Русију мене су за само неколико дана контактирали практично сви франкофони медији, од канадских до белгијских. Сви су они, по правилу, показивали занимања за питања другоразредног значаја, не покушавајући да проникну у суштину демонстрација грађанске активности каква до сада није била виђена у руском друштву. То је постало нарочито приметно после митинга на Проспекту академика Сахарова када су се моји саговорници, као по договору, интересовали искључиво за „блогера“ Алексеја Наваљног као политичку фигуру, као и за „велике последице“ јавног писма Михаила Горбачова, који је, ни мање ни више, предложио Путину да добровољно поднесе оставку.

Стално сам понављао да овације које г. Наваљни добија са Проспекта академика Сахарова и Болотног трга неће од њега створити „лидера руске опозиције“. Трудио сам се да им објасним да Русији, у којој већина становништва и даље воли Путина, данас нису потребни позиви за „јуриш на Кремљ“ чак и кад би био „пун лопова“, већ стрпљив, напоран, савестан рад на стварању програмске опозиције која представља интересе одређеног друштвеног слоја, која би заменила опозицију какву сада имамо, чија се активност своди на смишљање парола. Управо због тога сматрам да је Горбачовљев позив Путину обична медијска игра.

Скретао сам пажњу својим иностраним колегама на некадашњег министра финансија Алексеја Кудрина и његов програм, наглашавајући притом да ни г. Наваљни ни г. Кудрин ни у ком случају нису „лидери“, већ само симптоми извесних процеса који данас постоје у руском друштву. Међутим, ови покушаји су само изазивали раздражљивост мојих сабеседника, који су се упорно враћали на своје задате теме не желећи да се упусте у дубљу анализу настале ситуације. Штавише, када сам ван оквира интервјуа покушавао да подробније објасним суштину своје позиције, иностране колеге нису уопште слушале моје аргументе, говорећи да „сматрају сувишним“ разматрање појава лишених, према њиховом уверењу, „видљивих ефеката“.

Та, да тако кажем, борбена незаинтересованост, довела је ове године многа инострана штампана издања до закључака чија се неозбиљност може мерити само са њиховом непоправљивом испразношћу.

Довољно је навести пример утицајног америчког недељника „Бизнис вик“ („Business Week“), чији је новинар уверено закључио да прави лидер руске опозиције може да буде само бивши шампион света у шаху, Гари Каспаров. Закључак се заснива на уверењу поменутог новинара да је Каспаров „једини представник опозиционог покрета који ужива међународно признање“. Други амерички лист, „Чикаго трибјун“ („Chicago Tribune“), изненада је решио да припише Владимиру Путину изванредно познавање „Умећа ратовања“, књиге кинеског војног стратега из 6. века пре нове ере, Сун Цуа. О овом необичном Путиновом интересовању по мишљењу листа сведочи чињеница да наш „национални лидер“ у потпуном складу са саветима древног кинеског мислиоца „користи против својих супарника својствену им неорганизованост“. Човек би могао да помисли да без Сун Цуа Путин никад не би дошао до таквих идеја иако сваки дан гледа бесконачне и бесмислене свађе у редовима својих противника..

Говорећи о овом добровољном незнању у погледу тога шта се заиста дешава у Русији, ризикујем да изазовем револт присталица теорије „светске завере“ против наше земље. Ипак, понављам да је такав став резултат елементарне мисаоне лењости, а не злонамерног предубеђења.

Упркос садашњој отворености руског друштва, Запад по старом види Русију кроз устаљене обрасце, не трудећи се да се отргне од уобичајеног скупа напамет научених појмова који не захтевају дубље сазнајне напоре: црни кавијар, Достојевски, балалајка, загонетна руска душа, вотка, дисиденти, демонски КГБ, олигарси, матрјошке и морнари револуционари. Та интелектуална лењост, обојена благо прикривеним осећајем сопствене надмоћи, већ је довела до тога да Запад сасвим погрешно схвати „распад“ СССР-а. Данас те прагматичне незналице чине исту грешку, убеђујући саме себе да ће процеси „глобализације“ пре или касније спонтано свести човечанство на некакав заједнички „демократски“ именилац.

Заиста, треба живети у неком иреалном свету да би се озбиљно веровало у то да Гари Каспаров ужива „међународно признање“ као „лидер руске опозиције“ и притом у потпуности игнорисати чињеницу да је већини Руса потпуно свеједно шта о њиховим политичарима мисли „међународна заједница“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.