Мама, моја учитељица

Дан седмогодишње Алисе Чупове почиње у девет сати ујутру. После доручка девојчица се бави краснописом: пише речи у свеску за калиграфију. Поред ње је мама, која пази на то да кћерка правилно држи руку и изводи линије слова. Након тога следи час читања. Данас је по плану неколико страница из необичне књиге „Шумске новине“ Виталија Бјанки. Потом следи гимнастика.

Око један сат поподне, Алиса и њена мама одлазе у Зоолошки музеј да би виделе како стварно изгледају све те препелице, јаребице и јастребови о којима тако занимљиво пише Бјанки. Радним данима у музеју нема гужве, па индивидуалном часу из познавања природе нико неће сметати.

Здравствени проблеми се често повезују са образовањем код куће, али Алиса, срећом, таквих проблема нема. Она не похађа редовну школу зато што се њена мама одлучила за тзв. кућну варијанту образовања. Оваква пракса је легитимна, прописана је како постојећим Законом о образовању, тако и нацртом нове верзије истог закона која се налази на Интернет страници Министарства просвете и науке Руске Федерације. Право избора је на родитељу.

Раст популарности кућног образовања у Русији је импресиван: од 2008, када је кућних ђака било око 11 хиљада, њихов број се увећао готово 10 пута.

У САД се код куће обучава више од 2 милиона деце. Истраживања показују да је успешност оних који су се независно образовали и нису ишли у школу и до 50%.

„Код куће могу да испланирам детету дан у складу са општим породичним потребама“, прича Алисина мајка Јекатерина Чупова. „Ако је погодније да се са кћерком оде на базен ујутру, када тамо има мало посетилаца, онда је најбоље тако и учинити, а тек после тога доћи кући и прећи део наставног програма. Радним данима су и музеји слободнији, нема гужве, тако да се дању може спокојно ићи у обилазак и анализирање слика и експоната. Алиса усваја школско градиво оним темпом који њој одговара. Нема потребе да је било шта терамо или вештачки успоравамо.“

Ипак, и у кућној школи се мора прећи обавезни наставни садржај. „Не треба мислити да је домаће образовање увек тако идилично. Понекад ћете морати и да приморавате дете да нешто уради. Постоји школски програм и он мора да се усвоји. То уме понекад да буде много компликованије него када дете просто пошаљете у школу“, закључује Јекатерина. „Одговорност је најважнија. У случају да дете иде у школу, ми одговорност делимо са наставницима, а понекад је и сасвим скидамо са себе.“

Наравно, родитељима који су одлучили да образују своје дете самостално неопходна је помоћ стручњака. Због тога се на неким педагошким факултетима у Русији отварају специјални курсеви за маме и тате. Недавно је одржана презентација једног таквог програма на Московском педагошком институту за друштвене науке. Савети стручњака за родитеље-наставнике доступни су и преко Интернета.

Главна опасност на коју указују противници учења код куће јесте могући неуспех у будућој социјализацији: дете које је ограничено на круг породице неће успети да се осамостали када касније у животу буде морало да комуницира са много непознатих људи. „Кућна варијанта образовања опасна је због тога што дете не стиче довољно социјалних навика“, упозорава Јелена Кутепова, заменица директора Института за интегративно образовање Московског градског психолошко-педагошког универзитета. „Обична школа или вртић подразумевају изградњу односа са децом и другим одраслим људима. Такви односи се не формирају у породици. То је велики минус.“

Деца која се образују код куће често похађају разне секције и дечја удружења. Ипак, према речима Кутепове, овакве институције подстичу формирање другачије, лакше изградиве врсте односа. Несумњиво је да и овакве активности помажу да се деца интегришу у друштво. Међутим, према њеним речима, прави осећај одговорности формира се искључиво у образовном окружењу школе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.