Магла ратног хероизма

На протеклом Канском фестивалу награду Међународне организације кинематографске шампе (FIPRESCI) добила је немачко-белоруско-летонско-руска ратна драма Сергеја Лознице под називом „У магли“.

Прича је следећа: човек неспособан да живи непоштено, а управо та врлина у свету рата постаје за њега узрок великих мука. У основи је роман Васиља Бикова, у којем два партизана морају да се освете свом земљаку: он је издао другове који су избацили из колосека немачки воз. Другове су обесили, а издајицу пустили.

Филм је намерно успорен, осветници се крећу као у магли, покрети су им од умора несигурни и оно људско у човеку се буди тешко да би вративши се поново уснуло. Простор приче је очишћен од свега неважног: у центру је сукоб три животна става. Режисер их именује као „частан“, „неодлучан“ и „преступнички“.

„Частан“ је Сушења. Како су од њега направили издајицу, испричаће нам он сам. Немачки официр га је наговарао на сарадњу, а у замену му обећао живот; Сушења је одговорио да он то не може. Међутим, неће му дозволити да живи чисте савести, пустиће га тобоже као издајника, а остале обесити. И сада је обележен. Требало је да га убију партизани Буров и Војтик, али рат је припремио још један тест, у нади да ће бити схваћен. Буров је рањен, умире, а Сушења га носи кроз шипраг уз Војтиков поглед пун мржње. Леш са укоченим ногама је његов крст, његов пут ка искупљењу греха који није починио.

„Неодлучан“ је Буров. Покушава да одгонетне следећу загонетку: ако није издао, зашто су га пустили? У њему су комеша потиштени ратни разум.

„Преступнички“ је Војтик. Његов злочин се огледа у његовој равнодушности, он ни у шта не сумња: њему је све јасно.

Ликови у роману су представљени са епизодама спокојне прошлости, где су сцене лаконске, али јаке, у њима је суштина. На пример, Војтикова совјетска хијерархијска перцепција. Сцена у којој инспектор Војтик одлучује да сиђе међу народ и пристаје да повезе баку, али га шофер Буров приморава да уступи место у кабини – због чега је морао да се труцка у приколици – па ти онда чини добро људима! У таквим сценама, које су приказане преко Војтиковог унутрашњег монолога, у роману је дата анализа безвредности „првих ученика“ тог неморалног система. Тако су обележени животни ставови све тројице ликова. Ове сцене нису ушле у филм, и људска природа сваког од њих је приказана као у магли.

Лозница и сниматељ Олег Муту сву своју пажњу су усмерили на приказивање околине: пробуђене шуме, када шум, прасак, птичији крик крију у себи предосећај смрти. Успореност је лајт-мотив. Све је као у магли, као у грозничавом сну. Овај чисто кинематографски приказ је оно најбоље у филму.

Ликови су представљени необично сликовито. Буров (Влад Абашин) је тип разборитог човека. Не може да пуца у Сушењу жени и сину на очи, чак му дозвољава да изабере сувље место за свој гроб, због чега овај плаћа својим животом. Војтик (Сергеј Колесов) је извајана скулптура убеђеног превртљивца, ситног али вештог каријеристе. Најзад, Сушења (Владимир Свирски) је скоро као јунак из бајке и има светли поглед праведника.

Скоро да жалим што сам роман прочитао пре приказивања филма. Књижевност увек губи када се преведе на језик филма. Смисао приче се рађа у прожимању директне радње и „флешбекова“: прошлост нас је натерала да другачије појмимо садашњост. Прошлост из филма је нестала, са њом је нестао осећај дубине. Истина, настао је мотив, који Биков није имао. Воз који је излетео из колосека возио је наше људе, затворенике, било им је суђено да погину од руку сународника. Рађа се тема хероизма који је неспособан да расуђује те стога води ка још већој несрећи. Коначно је разголићен хероизам рата, где је у грозничавај магли чак немогуће разазнати „свог од туђег“.

Режисера брине тема рата који скрнави душу; он се већ дотакао ове теме у филму „Срећо моја“, где војници хладнокрвно стрељају учитеља дезертера. Спреман је да настави ову тему у филму о масакру у Бабиној Јарузи. Међутим, сматрам да ће му у играном филму сметати рационалистички приступ, који је документарни филм Лозница подигао на највиши интелектуални ниво. У играном филму се живот не фиксира, већ се поново ствара. Нестаје осећај спонтаности, појављују се срачунатост кадра, ритма, угла камере, сузе која се котрља из ока онда када је то потребно. Надам се да ће моћни таленат Сергеја Лознице успети да преброди ову фазу „перестројке“, али он је за сада сигуран да не вреди тако категорички одвајати документарни од играног филма. Уосталом, у Кану је ретко ко прочитао роман, а филм већ сам по себи душу.

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка из „Росијске газете“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.