Чему се смеје данашња Русија

Дмитриј Медведев са учесницима емисије Comedy Club. Извор: ИТАР-ТАСС.

Дмитриј Медведев са учесницима емисије Comedy Club. Извор: ИТАР-ТАСС.

Савремени руски хумор је, за разлику од западног, потекао из колективизма „Клуба веселих и сналажљивих“, популарног Ка-ве-ена.

Стендап комедија („stand-up comedy“)је индивидуално искуство моралног разголићења предјавношћу, на коме се гради огроман део западног хумора. Али руски хумор, за разлику од западног, извире из колективизма, конкретно: изекипних наступа „Клуба веселих и сналажљивих“, популарног Ка-ве-ена.

Феномен Ка-ве-ена

Телевизијски формат Ка-ве-ена („Клуба веселих и сналажљивих“) је екипа од десетак људи који се шале на сцени и у исто време глуме своје улоге. Шале смишљају заједно, техником „мозгања“ (brainstorming).Тај формат је настао уСССР-уна самом почетку развоја телевизије крајем 50-их прошлог века и имао је огромну популарност.

Ка-ве-ен: Група „Уралски пељмени“ у скечу „Медведи“. Извор: ИТАР-ТАСС.

Покрет Ка-ве-ен се проширио по целој земљи. По угледу на емисију организоване су Ка-ве-ен игре по школама, универзитетима и предузећима. Квалификације за Ка-ве-ен су се одржавале на универзитетима по целој земљи, а на телевизију су доспевале само најбоље екипе. У свеопштој стагнацији за време Брежњеваемисија је угашена, али мањи клубови су постојали и даље. Након обнављања старог формата, за времеПерестројке,хумор је поново почео да цвета. У суштини, „клубови веселих и сналажљивих“у Русији су постали расадник младих хумориста. Тај расадник је однедавно почео да губи на значају и полако се потискује у други планЗа већину људи је лакше да говоре о чему било, него да кажу нешто о себи“, коментарише пробе руског стендапа московски стендап комичар Николај Куликов. „У совјетско време, а затим и 90-их година, гледали смо људе из Ка-ве-ена како излазе на сцену, али не причају о себи. Изађу на сцену са цедуљом и кажу: Тетка Соња је то и то,или Руси су то и то. Али они сами нису били на тапету.“

Доба новог хумора

Прву деценију 21. века обележила је невиђена инстутуционализација хумора. Руска телевизија најпре почињеда купује права на америчке ситкоме, а затим да производи своје. Године 2005. наканалу ТНТ приказује се ComedyClub, покреће се радио-станицаХумор FM“, 2006.се појављује хумористичка емисијаНашаРаша“ (Наша Russia - према енглеском изговору), а 2007. интернет-певачПетар Налич својим спотом-пародијомГитар“ осваја Интернет, док Ка-ве-ен коначно постаје сверуски расадник кадрова за телевизију, снабдевајући је сценаристима, уредницима емисија, водитељима и звездама.

Спот Петра Налича „Гитар“ који има преко 5,5 милиона посета на Јутјубу.

То је природно: наступила је стабилност и проширила се сфера забаве, а са њом и сфера смешног. У првој деценији овога века смањио се број видљивих проблема у руском друштву и разлога за радост било је више него у претходној деценији. Типродорихумора у првој деценији 21. века били су симптом социјалних промена иодраз тенденција које одређују руски живот у данашњем тренутку.

Политика није била много смешна

Деведесетих година хумор је био максимално исполитизован, као да се све смешно у земљи дешавало искључиво у политици. Водећу улогу имала је емисија „Лутке“, која се емитовала од 1994. године на каналу НТВ.

Емисија је представљала осврт на популарна књижевна дела, историјске догађаје и личности уз помоћ лутака од латекса са ликовима руских политичара. Свака сцена је приказивала дневнополитичке реалије и конфликтеРејтинг емисије растао је до 22%, а по новинама се није више причало само о стварним политичарима, него и о њиховим телевизијским луткама-двојницима. Тада су формирани и канони имитирања: Јељцин развлачи речии обилато користи поштапалице, а Жириновски причабрзо и оштро. Међутим, 1999. године у политичком хумору се примећује велика промена.

Политика је била безлична

На смену живописном и неспретном Јељцину дошао је човек који практично није имао никаквих нарочитих особености. У говору, изгледу и манирима Владимира Путина ништа није било упадљиво и препознатљиво. Максим Галкин, популарни ТВ водитељ и имитатор, рећи ће: „Јељцинов одлазак ојадио је многе ауторе“. А сам Галкин се прославио управо тако што је заузео упражњено место. У јесен 1999. године он са стакленим погледом излази на сцену, приметно се снебивајући, неспретно криви врат и безизражајно, али жустро изговара једине речи које су се асоцирале са Путином: „Добро... кхм... вече“. И истог тренутка постаје звезда.

И други имитатори стављају акценат на срачунату уздржаност, карактеристичну за Путина. У очима комичара Путин полако постаје све самоуверенији и бруталнији. Чинило се да је пронађен карактеристичан манир новог председника, али ефекат је био кратког века. Брзо је прошла мода имитирања Путина на телевизији, емисија „Лутке“ је угашена 2002. године, после смене руководства канала НТВ који је постао власништво државне фирме „Гаспром“. Ту ствар није била ни само у цензури, ни у самоцензури.

У првим годинама нашег века политика је свима досадила“, каже Максим Каноненко, творац некадашњег сајта Vladimirvladimirovich.ru, на коме он у шаљивој форми описује свакодневницу Владимира Путина. „Друштво је постало потрошачко, кад се већ отворила могућност за то. Осим тога, почетком 2000-их унутрашња политика се повукла из јавности, отишли су са сцене политички кловнови и галамџије деведесетих, а уместо њих су дошли сиви људи у сивим оделима. И да би човек збијао шале на рачун те закулисне политике, морао је добро да се у њу разуме“, сећа се Каноненко.

Тако је испало да „Владимир Владимирович™“ у Каноненковој интерпретацији није строг политичар, него посматрач кога повремено мрцваре опозициони политичари или страни лидери. Различити догађаји у земљи све чешће се објашњавају тиме што се покварио неки посланик-андроид. Уз то, сви јунаци један другоме говоре „братеее“.

Семјон Слепаков, сценариста и продуцент емисије „Наша Раша“. Извор: ИТАР-ТАСС.

У суштини, од Каноненковог сајта почиње доба другачијег политичког хумора. Тај хумор није више дневнополитички, он сада више личи на обичан живот просечног човека. Политика се потпуно претворила у приватну ствар обичних људи. И у сфери масовног хумора од целе политике остао је само политичар, а и он је обичан човек, као и публика која му се смеје, и он има исте слабости као и они, исте радости, исте бриге...

Ми тада нисмо збијали шале на политичке теме, мада је могло да се говори шта је ко хтео“, сећа се Семјон Слепаков, сценариста и продуцент емисије „Наша Раша“, најпопуларније хумористичке скеч-емисије у Русији. „Али нама све то није било интересантно, нас су занимале друге ствари, које су гледаоцу биле много важније.“

Средином 2000-их у сфери масовног хумора политика је коначно уступила место приватном животу.

Петолетка фекалног хумора

Продором тематике везане за свакодневницу хумор постаје јефтин и спушта се на ниво вулгарности: од шала везаних за гениталије комичари прелазе на шале везане за фекалије. Са гледишта културе то је била деградација. А са гледишта друштвеног живота то је био напредак, јер су легализоване многе теме које су раније биле забрањене.

Захваљујући таквој дрскости и нарушавању ранијих табуа руски ТВ-шоу Comedy Club, који по нивоу хумора подсећа на RTL Samstag Nacht, постаје најуспешнији ТВ-пројекат деценије. Деценије која је обележена свеопштим срозавањем стила масовног јавног хумора и „моралним растерећењем“ гледалаца.

Руском гледаоцу је, међутим, брзо досадило обиље непристојних садржаја и већ почетком 2011. године Comedy Club се мења, нестају разуздане шале, а шоу почиње да води најучтивији човек у екипи - Гарик Мартиросјан. „Тоалетне шале су показатељ стабилности у друштву. У Америци и Европи људи већ деценијама живе по истим схемама, њима, напротив, баш недостаје оно што они зову треш. Због тога је у њиховим комедијама хумор груб до крајњих граница“, објашњава Слепаков.

Шале на рачун богатих

Па ипак, Comedy Club није стекао популарност само фекалним хумором. Емисија се разликовала од застарелих шоу-емисија деведесетих по томе што у маленој сали није седела анонимна гомила, него многе познате јавне личности, на чији рачун су се на сцени збијале шале, и то прилично масне и подругљиве. Малограђански смех постао је средство за стицање богатства и гламурозне славе, за „укључивање“ малограђанина у нормалан живот. На смену „новом богатству“ 90-их дошла је самоиронија 2000-их.

Руски Хумор 2000-их“, сматра Гарик Мартиросјан, „заснован је на истим принципима као и хумор деведесетих, само има једно мало али: деведесетих година ти принципи и трендови имали су знак узвика: Ура! Постали смо богатији! Ура! Појавио се секс! Ура! Појавила се реклама! Ура! Летујемо по целом свету!’“

Ти принципи су се очували и у хумору 2000-их, али су се емоције измениле. Еуфорију је заменио критички приступ: „Богатство многих грађана попримило је накарадне димензије. Реклама нас убија у појам, шоу-емисије се понављају и копирају једна другу. Почели смо да летујемо по целом свету, а када ми летујемо, цео свет се мучи“, објашњава Мартиросјан. Тако је гламур врло брзо замењен јавним самобичевањем, скидањем звезданих одора и претварањем у живог човека.

Музички интернет-вашар

Истовремено са раскринкавањем богатства и ширењем Интернета хумористички простор на Мрежи заузимају нови комичари. Музичке звезде 2000-их дошле су са Интернета, и може се рећи да су управо ти људи лидери савременог руског хумора.

Прва таква звезда постао је Петар Налич са клипом „Гитар“ 2007. године. Момак простачког изгледа седи у разваљеној „лади“ и на накарадном енглеском језику пева: „џамп ту мај јагуар“ („ускочи у мој ‘јагуар’“). Налич наступа у жанру поетско-музичке пародије, а тај жанр је исто толико стар и сложен, колико и лирска песма. Музичке шале су компоновали још Бах и Моцарт. Налич пародира начин живота сеоског „мачоа“ и музичку структуру наполитанске романсе, тј. засмејава и дилетанте, и оне који се разумеју у музику.

У неко друго време многе Наличеве мелодије могле би се третирати као најобичније песме. Али он одлично осећа дух времена: кад популарни музичари не могу да понуде слушаоцу ништа суштински ново, онда хумор постаје то „ново“ и даје укус ономе што је суштински старо. И само две године касније исти тај Налич, за кога донедавно нико није чуо, представља Русију на песми Евровизије.

Integration durch Humor

Како је растао животни стандард 2000-их, тако почиње миграција у велике руске градове. Просечна зарада у њима толико је одскочила од просечне зараде становништва Кавказа и Средње Азије, да је миграција постала масовна, што се моментално одразило и на хумор. У јесен 2006. године на екранима се појављује ТВ шоу „Наша Раша“ (Наша Russia) по лиценци британске фирме „Little Britain“. Главни јунаци и идоли емисије постају ликови Равшан и Џамшут.

Њих двојица су гастарбајтери који бескрајно дуго реновирају скупе станове имућних Руса. То је самоиронична алузија на масовно реновирање совјетских станова које је захватило Русију почетком деведесетих и траје до данашњег дана.

Сцене у епизодама се обликују увек по истом принципу: два радника-шепртље лоше се оријентишу у руском окружењу, слабо знају језик и не могу да схвате шта им на руском говори њихов претпостављени. Поклопац старог клавира користе као трпезаријски сто, кад су замољени да офарбају собу они офарбају и плазма телевизор. Културни канон помало грубог руског претпостављеног, руководиоца грађевинских радова, сукобљава се са културним каноном двојице досељеника из Централне Азије. А ти канони су потпуно супротни. И испада смешно.

Изненада Равшан и Џамшут постају популарни не само међу Русима, него и међу истим оним гастарбајтерима које приказују. Јер, заједница гастарбајтера у Русији и дан-данас нема свога гласноговорника. Тако „Наша Раша“ практично постаје једина јавна сфера у којој националне мањине добијају свој глас, па макар он био и комичан.

Тај смех као да је сродио Русе са онима који су тихо и неприметно радили на њиховим грађевинама. „Наша Раша“ постаје основни извор представа о животу гастарбајтера, с тим што су Равшан и Џамшут апсолутно позитивни, симпатични и чак дирљиви ликови.

У том смислу шале на рачун гастарбајтера, у којима су они приказани пре свега као позитивни ликови, може да буде први корак у њиховом извођењу из „зоне слабе видљивости“ и укључивању у савремене токове руског друштва. Треба имати у виду да ће кроз десетак година стасати поколење деце тих ноћних чувара и радника на грађевини, деце која су ишла у руске школе док су им очеви зарађивали за хлеб, и међу том децом ће се такође наћи сопствени комичари, као међу емигрантима у Немачкој.

Руски стендап

Али и популарност емисије „Наша Раша“ већ опада, а њој на смену наступа време комичара-индивидуалиста.

Главни проблем је у томе што су нас у Русији увек навикавали на колективан рад“, каже Куликов. „Долазиш у Ка-ве-ен, имаш 14-15 година, и твој колектив већ почиње да те обликује, да ти говори које шале су прихватљиве, а које нису. Ти не можеш да провериш своје шале, јер ти твоји другови говоре: Ми познајемо ову салу, познајемо публику, веруј, то неће проћи’.“

Куликов припада новом поколењу комичара. Он наступа самостално по клубовима. Шали се на свој сопствени рачун, прича о својим сложеним односима са оцем, о томе како је на Нову годину заједно са девојком преживљавао њен напад астме. Гледаоци се смеју.

Маса онога што ја причам у стендапу је резултат неке моје глупости. Само ја не чекам да ми неко укаже на њу, ја сам кажем: Ха-ха, гледајте, направио сам глупост!’ - и тако зарађујем новац.“

Позиција Куликова се темељи на искрености. Руски стендап који се испољава последњих година није копија западног стендапа, него сасвим нова појава. То није толико жанр, колико је начин стварања хумора који је свима јасан, али потиче од једног човека, а не од институције. Појава такве ауторске позиције, која се последњих година примећује у Русији, веома је позитиван тренд у свим сферама, а не само у хумору. Само што се у хумору више примећује.

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка из „Руског репортера“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.