Младе руске муслимане привлачи Косово

„Евроислам“ је појам на који се све чешће позивају муслимани Северног Кавказа, пре свега из Дагестана, који желе да стекну религијско образовање у иностранству. Ова сложеница изражава њихове аспирације и однос према политичкој ситуацији у арапским земљама. Наиме, арапски свет, некадашњи омиљени образовни избор дагестанске омладине, све је мање стабилан. Они који се након образовања у арапском свету врате на Кавказ врло често завршавају на разним „списковима“ или постају „дисиденти“ у очима неких сународника. Ове појаве су толико очигледне да их више нико не сме игнорисати. Исламска омладина руског Кавказа све више даје предност образовању у исламским центрима ван арапског света, пре свега у Европи.

У том смислу постаје све популарније Косово, територија чији се исламски карактер све више и јаче обликује. Тачан број студената из севернокавкаских република који се школују у духовним центрима на Косову и у другим деловима Европе за сада је немогуће одредити. Центар за проучавање ислама Северног Кавказа ради на томе и ускоро би требало да се појаве први статистички оријентири.

Велики број младих људи који одлазе на студије у исламске центре у Европи никада се не врате у домовину. На пример, Дагестанац Физули је након завршетка световног факултета у Дагестану отпутовао у Албанију и, стекавши исламско образовање, преселио се у Франкфурт на Мајни (Немачка), где је успешно искористио свој потенцијал у тамошњој турској заједници. Каже да не размишља о повратку. Сличних примера има много.

Што се тиче Косова, на тој територији се може добити образовање везано за најразличитије правце ислама: постоје школе које заступају салафијску, суфијску, па чак и шиитску доктрину. На пример, група севернокавкаских студената који се школују у Исламском центру у Подујеву следбеници су традиционалног ислама и учења локалног суфијског шеика Мухамеда Хоџе. Тај познати косовски проповедник је први на постјугословенском простору започео рад усмерен на повећавање утицаја шазилијског и кадиријског тариката (суфијских редова); њихова учења су веома популарна и на североисточном Кавказу.

У другом косовском граду, Призрену, који је међу руским муслиманима познат као „град минарета“ због великог броја џамија, функционише неколико образовних установа салафијског типа у којима такође има студената са Северног Кавказа. Салафизам је на том простору почео да се учвршћује након што је почео озбиљнији сукоб косовских Албанаца са српским оружаним снагама 90-их година. Треба напоменути и да су се услед прилива албанских избеглица са Косова у Албанију, Македонију и Црну Гору у овим земљама укорениле снажне салафијске заједнице, које постоје и данас.

Интересовање исламске омладине руског Кавказа - нарочито Дагестана - за Косово можемо објаснити и одређеним сличностима између ова два региона. У Дагестану је после оружаних сукоба 1999. постао упадљив процес изградње религиозне свести и истицања верског идентитета локалног становништва. На Косову је, са своје стране, сличан процес крупних верских промена такође приметан после рата 1999. Као и Дагестан, Косово је један од најсиромашнијих региона у Европи: више од половине косовског становништва живи испод границе сиромаштва. Без обзира на то што је крај богат минералним ресурсима, основна привредна грана је, као и у Дагестану, пољопривреда. Осим тога, оба региона имају веома високу стопу незапослености.

На Балкану је видљив утицај арапског света. Приметно је и све веће присуство радикалних верских учења, нарочито међу омладином на оним територијама где је веома активно дејство вехабијских братстава. Таква братства утичу на стање у муслиманским општинама Санџака (југозападна Србија), Црне Горе, Босне и Херцеговине, па и Косова. Они проповедају идеје балканске исламске револуције, која би требало да припреми полазну тачку за продирање ислама дубоко у Европу.

Руска администрација је више пута изражавала забринутост због одласка младих руских држављана у иностране исламске образовне центре. Врховни јавни тужилац Русије недавно је указао на то да је 2011. године само из Дагестана у иностране верске центре отишло на школовање око 100 младих људи и да их је током последње деценије отишло преко 1500. Ово су само званични подаци, стварне бројке су вероватно далеко веће. У законима не постоји никаква уредба која би регулисала тај процес: данас млади људи као туристи могу да отпутују у било коју земљу и да тамо остану. С друге стране, у Русији нема могућности за образовање какво је данас потребно муслиманској омладини, што у ствари младе Северног Кавказа и наводи на одлазак.

Овај чланак је адаптирана верзија оригиналног текста Информативне агенције „REGNUM“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.