Последња битка руског дрим-тима

У Русији је распрострањено мишљење да данашња генерација фудбалера не зна да игра фудбал. Међутим, ова репрезентација је најуспешнија у историји руског фудбала.

У нашој земљи врло је распрострањено стереотипно мишљење да наши не умеју да играју фудбал. Просечан становник Русије, који са фудбалом долази у додир само за време европског и светског првенства, потпуно је убеђен да од руске репрезентације на овом турниру нема шта да се очекује.

Некако је уобичајено да се не верује у репрезентацију, да се поједини њени играчи са поводом или без повода оштро критикују, да се у хумористичким емисијама исмевају, и да се чак без икаквог разлога отворено вређају.

У свести поменутог просечњака наш фудбалер је човек који мрзовољно игра своју улогу на терену, кога Бог није наградио ни посебном интелигенцијом, ни талентом за спорт, али он, без обзира на све, ипак потпуно незаслужено добија огроман новац који расипа на скупе аутомобиле и гала-журке уочи важних мечева. Брига је њега, је ли, за земљу, њему је битно само да се лично он обогати. И ето такви вајни милионери сутра ће у Вроцлаву да изађу на терен и бране част отаџбине, док су очи целога народа упрте у њих.

А уствари ова репрезентација, у којој је просечна старост играча 28,4 година, можда је и најбоље поколење у историји руског фудбала. Неким старијим навијачима се може учинити да је оваква тврдња увредљива, али то је тако, уз све поштовање према Јашину, Стрељцову, Черенкову и другима.

У сјајној репрезентацији СССР-а из 60-их година, која је 1960. освојила први куп Европе и бронзу на светском првенству 1966. године, поред руских играча били су и фудбалери из других совјетских република. А екипа која је 1988. године освојила сребро састојала се углавном од играча кијевског Динама, васпитаника великог украјинског тренера Валерија Лобановског.

У совјетско време руски тимови на клупским такмичењима нису освојили ништа, ниједан трофеј, мада је до 90-их година било много лакше освојити европски куп, јер је од шеснаестине финала до финала било само 8 утакмица, а из сваке земље је учествовао један клуб (у Купу европских шампиона и Купу победника купова). Московски „Спартак“ је 90-их година с времена на време правио продоре на европску сцену, али никада није постигао неки већи успех.

Међу онима који су данас обукли дрес репрезентације Русије једанаесторица су 2008. освојила бронзу, дванаесторица су освајала куп УЕФА, 2005. године са ЦСКА и 2008. са „Зенитом“ под руководством садашњег тренера репрезентације Дика Адвоката. То су играчи клубова који су у последње време регуларно и прилично успешно наступали на европским клупским првенствима, побеђујући водеће тимове Старог света и излазећи у пролећно коло плеј-офа.

То су људи који су у велики фудбал дошли из сиротињске средине, као Јуриј Жирков, Роман Пављученко или Алан Дзагојев. То су људи који су са муком градили своју каријеру и имали тежак живот, као Константин Зирјанов, Роман Широков, Марат Измајлов, Игор Акинфејев, или Вјачеслав Малафејев. То је и најпознатији руски фудбалер Андреј Аршавин, који је и даље најбољи репрезентативац, и поред честог ангажовања у снимању реклама чипса, коле и „Гаспрома“. То су људи који су својим талентом, сталним трудом и љубављу према својој професији уздигли фудбалску Русију на потпуно нови ниво, доказавши да је могуће успешно конкурисати и таквим фудбалским велесилама какве су Енглеска, Холандија или Италија. А у томе им нису помогли само позвани Холанђани, него и спортски функционери који су давали све од себе, што је у Русији редак случај.

Због свега тога, без обзира како ће репрезентација играти на првенству, према овоме поколењу фудбалера треба имати поштовања. Они су већ доказали да Руси умеју да играју фудбал.

Поколење Аршавина и Хидинка може са поносом да одигра своје последње првенство, мирно и мудро користећи свест о своме квалитету и самоувереност искусног борца. И последњи пријатељски меч са Италијом показао је да ови момци могу да изађу на ЕУРО и одиграју своју игру, и тако пренесу позитиван импулс младим играчима чије време тек долази: Кокорину, Набабкину, Шунину и осталима који ће, по свој прилици, чинити костур репрезентације-домаћина светског првенства 2018. године.

За репрезентацију Русије овога лета неће се навијати само у Русији, него и у многим бившим републикама Совјетског Савеза. Могуће је да ће и многи српски љубитељи фудбала стрепети за руску репрезентацију, као што је било на прошлом европском првенству, на које се репрезентација Србије није пласирала, па су српски фанови на трибинама тако навијали за братску Русију, да су задивили и саме Русе. Пожелимо репрезентацији Русије срећу. Не би било лоше да нам се и она мало осмехне.

Росијскаја газета. Сва права задржана.