Економија фудбалске лопте

Извор: PhotoXpress.

Извор: PhotoXpress.

Почело је првенство континента. Поред видљивог такмичења у фудбалу то је још и невидљива конкуренција између различитих начина фудбалског пословања.

Енглески фудбалски модел је либерално тржиште које тежи да ствара „мехуре“. Он се заснива на трошковима: што више трошиш, већа је шанса да нешто добијеш. Наравно, водећи клубови у земљи стварају квалитетан производ, а то су у овом случају утакмице са учешћем најбољих светских играча, и тај производ се добро продаје. Прилив средстава од продаје права на ТВ преносе стално расте, и то пре свега за преносе ван граница Енглеске. Али истовремено се гомилају и дугови, а то су клубови који су власништво приватних инвеститора, тј. који не живе од „сопствене производње“.

На челу те „трке великих буџета“ налазе се Роман Абрамович („Челси“), емиратски шеик Мансур („Манчестер Сити“) и америчка породица Глејзера („Манчестер Јунајтед“). Све је већи јаз између њих и осталих клубова, који морају да иду на ноге потенцијалним инвеститорима, не би ли се одржали у таквој конкуренцији. Па ипак, укупни приходи клубова све су већи. Цене карата расту, али навијачи ипак пуне трибине стадиона готово до врха, а фудбалер је на седмом небу од среће кад добије понуду од неког енглеског клуба. Није ни чудо: према истраживањима компаније за консалтинг „Deloitte“, у енглеској Премијер лиги више од 70% прихода клуба троши се на зараду фудбалера. То је фантастичан проценат у поређењу са другим европским лигама. Али тај финансијски мехур може сваког тренутка да се распрши. Тако је 2002. године банкротирала телевизијска кућа ITV Digital, која је била власник права одржавања шампионата Енглеске у нижим лигама, и тада је страдало неколико познатих клубова.

У Русији је фудбал организован по прилично апсурдном олигархијско-државном моделу. Готово ниједан клуб не може да понуди квалитетан фудбалски производ, стадиони нису пуни, права на преносе утакмица су јефтина, комерцијално спонзорисање је ограничено, продаја клупских симбола није значајан извор прихода. Клубови углавном припадају великим компанијама, и то често државним, као што су „Гаспром“ или „Руске железнице“ (РЖД). Плате фудбалера нису тако високе као, рецимо, у Енглеској, али у целини не одговарају ономе што ти фудбалери показују на терену. При томе просечан фудбалер у Русији може да зарађује више него на Западу, па према томе нема посебну жељу да оде у иностранство и тамо „избруси“ своју вештину. Клубови које спонзоришу монополисти или чак органи локалне управе нису заинтересовани да зарађују и живе од сопственог рада. За њих је најважније да наменски потроше буџет.

Понекад тај буџет није довољан, као у случају клуба „Том“ (где је део средстава разграбљен преко „рођачких“ фирми, а део потрошен на претерано надуване плате фудбалера и функционера), кога су спасли укази тадашњег премијера Путина. Путин је неколико пута спасавао клуб од банкротства, час издвајањем средстава, час подстицањем локалног бизниса да помогне дављенику.

У Немачкој, где се фудбал труди да живи у складу са могућностима, постоји другачији модел: странац не може да купи клуб, јер му то не дозвољавају закони о власништву, тако да су клубови у том смислу заштићени. По пуним стадионима Немачка је прва у Европи (од 2000. године стадиони су сваке године пунији за 5%), а ниво фудбала незадрживо расте. Према рејтингу који је објавила ФИФА, репрезентација Немачке у последње три године сврстава се међу три најјаче екипе света. Уз то, клубови се на све начине труде да у процес управљања укључе и навијаче, уздржавају се од куповине скупих страних играча и ослањају се на локалне таленте. Узгред, репрезентација Немачке биће можда и најмлађа екипа на овом Европском првенству. Приходи од спонзора и реклама стално расту, захваљујући јасно формулисаним правилима и финансијској стабилности клубова. Према последњем уговору са сателитском телевизијском кућом Sky Deutschland AG бундеслига ће у наредне четири године добити 2,4 милијарде евра, што је за 52% више него у ранијим уговорима.

У Шпанији два најуспешнија и највећа клуба „Реал“ и „Барселона“ имају сувише очигледне предности у односу на све остале клубове. У Италији, где „спонзорски“ модел економског пословања у фудбалу помало подсећа на руски, по клубовима се нагомилало толико економских проблема, да је услед тога и ниво игре почео да опада.

У целини гледано, различити национални модели фудбалске економије могу да дају приближно једнаке резултате у поенима на европским и светским шампионатима. Разлике у квалитету, међутим, далеко су израженије, и различито се осећају спортисти и навијачи у различитим националним првенствима. Највише нам импонује немачки модел, док руски модел, благо речено, није баш оптималан. Али то нам нимало не смета да од свег срца желимо успех руској репрезентацији, ако не захваљујући економском пословању, онда упркос њему!

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка из „Руског репортера“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.