Руси и Пољаци кришом поштују једни друге због херојског духа

Извор: ИТАР-ТАСС

Извор: ИТАР-ТАСС

Репрезентације Русије и Пољске играле су нерешено на Шампионату Европе. 12. јун може да постане почетак новог периода у односима између двају народа.

У почетку је све личило на припреме за рат: на корицама пољског издања часописа Newsweek наслов: „Битка за Варшаву 2012“, одлазак владе у пуном саставу на стадион под паролом: „Пољаци, у бој!“ , напади хулигана на руске навијаче... Са наше стране фанатици су дошли на сумануту идеју да на трибине окаче транспарент са речју „Смоленск“ (да подсетим, близу Смоленска се 2010. године срушио авион председника Пољске Леха Качињског), а није им била много паметна ни одлука да марширају кроз престоницу Пољске.


Ако би се првенство Европе одржавало у Риму, или, рецимо, у Скопљу, неки унутрашњи глас ми говори да руски навијачи не би тако изазивачки обележавали празник чији смисао огромна већина наших суграђана још увек није успела да схвати. Посебно је пикантно што је и судијска тројка била из Немачке, а односи Пољске са Немачком су можда још компликованији него са Русијом.

Резултат утакмице одговара ономе што се могло видети на терену. Била је то драматична, напета и, све у свему, фер игра. И све је то врло симболично. Обе репрезентације су демонстрирале своју одлучност и може се рећи да су испуниле своју патриотску дужност. Јер, за играче обе екипе најважнији је био, уствари, психолошки моменат: само да не буде пораз. И тај циљ је постигнут. Сада сви мирно могу да се погледају у очи и још једном сагледају оно што ионако знамо, али понекад се бојимо да признамо, а то је да и Руси и Пољаци имају нешто херојско у свом националном карактеру, нешто што је било и што ће увек бити. И поред узајамних препуцавања, ми кришом ипак поштујемо једни друге, поштујемо управо тај херојски дух, ту спремност да се бајонетом иде на тенк и грудима на митраљез.


А знамо и то да смо у трагично време Другог светског рата ипак били савезници, и да гледамо филмове Анджеја Вајде и његовог имењака Андреја Тарковског не завирујући никоме у пасош, да права вотка може бити само онај напитак који се прави у Пољској или у Русији. Тај нерешен резултат као да је отворио вентил за нагомилана осећања и као успомену нам оставио једну важну мисао: одсада, ако Руси и Пољаци некада и укрсте копља, биће то само у спорту. После четири столећа конфронтирања ово уопште није лош резултат јучерашњег меча.

Додуше, увек је било галамџија и псеудопатриота, и увек ће их бити. Баш пред сам почетак утакмице телефонирао сам своме рођаку, Пољаку из Варшаве, да га питам за сукобе између фанатика, а он ми каже: „Не обраћај пажњу, Константине! То се наше будале туку са вашим будалама. Него да ми лепо гледамо фудбал.“

Константин Егерт, познати политиколог, политички коментатор радија „Комерсант ФМ“

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка  са сајта Комерсанта FM.

Росијскаја газета. Сва права задржана.