Последњи пагани Европе: Богови Волге

У филму „Стрнадице“ (рус. „Овсјанки“, познатом и као „Silent Souls“ — „Тихе душе“), снимљеном по сценарију и истоименој књизи Дениса Осокина, два мушкарца одвозе мртву жену на обалу реке да јој спале тело по паганском обичају народа Мерја. На филмском фестивалу у Венецији 2010, где је филм добио неколико награда, гледаоци су поверовали у тај обред. А у Русији су посумњали: „Какав је сад то народ Мерја који живи на територији Нижегородске и суседних области, на тој исконски руској земљи, па још спаљује своје мртве поред воде, а умрлим супругама уплиће траке у длачице на Венерином брегу? Тако нешто не постоји.“

И постоји, и не постоји. Осокин је заиста измислио обред пун еротике и лиризма, а народ Мерја је постојао, и тек у 15. веку се стопио са великоруском нацијом која се у то доба формирала. Али, то не значи да је нестао без трага: остао је као део руске земље, у фолклорним мотивима, у генима. Осокин је као писац измислио Мерјане, али као етнолог и аутор докторске дисертације о угро-финском фолклору, редовно посећује последње европске пагане, становнике руске републике Мариј Ел и њихове шумске олтаре и свештенике.

У Моркинском округу ове мале републике налази се село Шоруњжа. Округ је одавно чувен по својеврсном паганском отпору. Управо овде, близу сеоцета Варангуши, 1827. године извршено је прво забележено Свемаријско паганско мољење. Њему су дошли да присуствују и представници царске власти, а начелник окружне полиције Микулин написао је у свом извештају: „Нашао сам у шумарку око четири хиљаде људи, упражњавали су богомрско жртвоприношење. [...] Поврх тога видео сам тамо око четрдесет грла стоке, коју су довели да принесу на жртву, мноштво качица и буради са пивом и медом.“ Учесници жртвоприношења отерали су начелника и његове људе, што их је после скупо коштало: многи од њих су ухапшени, бичевани и отерани у Сибир.

Упркос покушајима совјетских власти да натерају Маријце да се одрекну старе религије, пагански обичаји су настављени у оквиру пољопривредних задруга. Капитон Александрович Казанцев, старији карт (пагански свештеник Маријаца) сећа се догађаја који се одиграо 1970-их. За време мољења у свештеном шумарку дошли су партијски активисти, полупали олтаре и пообарали у ватру котлове са жртвеном храном. „Када су отишли, остала нам је патка и векна хлеба. Наш карт Порис Петер Кугиза, било му је тада 90 година, узе ону патку, векну хлеба и свеће, све убаци у врећу и баци у ватру. А народу каже: ‘Немој да неко гледа, сви зажмурите!’ Спалио је и патку. После недељу дана сеоски учитељ, онај који нам је разбио котао, дојури на реку право из школе, има ту око три километра, баци се у реку и умре. Ето шта ради патка!“

Сматра се да су ливадски и источни Маријци (трећу групучине планински Маријци, али они су у великој мери русифицирани) последњи пагани Европе. Свемаријска мољења се данас врше сваке године, у касну јесен, када је зима на прагу. И у сваком сеоцету, где су остали Чи-Мари („чисти Маријци“, тј. Маријци-пагани) врше се пролећни и јесењи обреди на локалном нивоу у сеоским свештеним шумарцима.

У једном од тих шумарака, кога мештани зову Мер Ото („светски свештени шумарак“), сипи киша. Дрвени олтари су једноставни, а над огромним ватриштима висе куке за качење котлова. Пет свештених стабала су „ноге богова“ на земљи. Једна „нога“ припада Ош Кугу Јумоу, великом белом богу кога понегде под руским утицајем зову и Петро Кугу Јумо, јер његов празник пада близу православног Петровдана. Дрво Ош Кугу Јумоа је висока бреза. Десет метара у висину је сва покривена окаченим пешкирима које пагани доносе као прилог. Бреза је главно дрво Маријаца, баш као и Руса. Другоме богу, који се зове Микола Јумо, моле се на дан руског „пролећног“ Светог Николе (када се празнује пренос његових моштију). За Маријце тај празник означава почетак годишњег животног циклуса.

Ага-пајрем је пролећни обред који се у Шоруњжи обавља крајем априла и почетком маја, када земља постаје сува и може да почне сетва. Поред усамљене брезе у пољу шоруњжијски картови распале ватру, стану око ње у полукруг и читају молитве: за плодну годину, за здравље и плодност овдашњих људи. Тај празник је на први поглед локалног карактера, али у суштини има космичке размере! После молитве картови пребацују преко брезе јаја и закопавају их у земљу и смеју се док то чине: овакво понашање је део култа плодности. Тек после Ага-пајрема председник совхоза издаје наређење и пољопривредна механизација се истерује у поље из хангара у којима је стајала током зиме.

У разговору је тешко одвојити словенски свет од угро-финског, исто као жуманце од беланцета. Анатолиј Јаковљев, бивши директор клуба у Шоруњжи, сада „учо“ (помоћник карта) каже: „Бог је један, он је у човековој глави, а како ћеш га звати: Јумо, Христос или Алах, нема велике разлике.“

Ипак, и таква разумна и толерантна вера захтева жртве. Стари православни мисионари су се ужасавали када су у околини маријских села, богатих и лепих као на пасторалним сликама, налазили паганске богомоље. Један од њих је овако описао призор који је затекао: „Тамо су жречеви у белом, убијају живину и стоку, перје лети на све стране, пршти крв!“

Јошкар Ола: престоница паганске републике

Република Мариј Ел има 692 хи­љаде становника и налази се на источном крају европске Русије. Главни град, Јошкар Ола, осно­­­ван 1584, један је од инду­стриј­ских и научних центара Повол­жја и важан културни центар угро-финских народа Русије. У еко­номији доминира разви­јена машинска индустрија: град је про­извођач ракетног против­авионског система „Антеј-2500“. Мариј Ел има два државна уни­верзитета и више од 200 култур­но-историјских споменика ло­кал­ног и општеруског значаја.

Данас се све то ради готово на исти начин. Једина разлика је у томе што се сада жртвене животиње купују од заједничких прилога или их поклањају сами домаћини. У совјетско време је обично колхоз жртвовао јагње или теле. Веровали су да ће их без те жртве задесити нешто лоше: непрестане кише, суша, или неродна година. „Недовољно свесних“ председника колхоза који нису приносили жртве било је мало. Све ово је изазивало велико удивљење у СССР-у: „Гагарин лети у космос, а колхоз у Маријској АССР жртвује теле Миколи-Јумоу!“, говорили су неки.

Старији карт Капитон Казанцев је Рус, али од детињства живи у Шоруњжи и ожењен је Маријком. Толико се саживео са Маријцима да је заборавио матерњи језик и разговара са нама преко свога учоа. Стари карт се жали: „Сад већ није лако ићи у шумарак. Тамо си цео дан на ногама, а шумарак се не сме скрнавити, не сме се у њему вршити нужда. Три дана пре мољења се не сме пити вотка, а уочи тог дана се мора купати у парном купатилу и мислити...“ Учо Анатолиј на то додаје: „Не може свако да буде карт. Ми немамо записане молитве као у цркви. Карт стоји у шумарку пред људима и боговима, и говори из срца.“

Маријци имају строгу поделу натприродних сила на божанске силе и свакојаку ситнију нечисту силу. Близу шоруњжијског свештеног шумарка има једна јаруга где живи Овда, локална верзија Баба Јаге: патуљасто створење са огромним дојкама које забацује преко рамена. Овда јури гола на запенушаном коњу, а стопала су јој окренута уназад. Али, њој је забрањен приступ у Мер Ото: један карт се никада неће спустити тако ниско да се прегања са њом. За такве послове постоје врачари и врачаре који скидају мађије и лече људе.

Уметникова визија угро-финских богова. Извор: Andrju Merjan/merjamaa.ru.

На средњем току Волге нема строге границе између живог и мртвог. У овом магичном крају максимално су обнажени и испреплетани корени вишенационалне Русије: словенски, татарско-монголски и угро-фински, православни, муслимански, пагански, живи и мртви. Према речима Осокина, „домороци су једноставно додали хришћанске ликове у свој пантеон. На пример, у мордванској песми ‘Јабука’ пева се о томе како на широком-прешироком пољу стоји висока јабука и дува ветар и како су се по њеним гранама распоредили врховни мордвански бог кошница Нишке-паз, бог сунца Чи-паз и свети Никола. Они заједно деле срећу свим људима који живе око јабуке. Зашто да не? Јабука је велика, има места за све.“

Овај текст је адаптирана верзија текста на руском језику из „Руског репортера“.