Од Рачка до Хуле: Европи је досадно без рата

Трагедију у селу Рачак, где је 1999. пронађено неколико десетина лешева косовских Албанаца, такозваних „цивила“, Запад је врло брзо оквалификовао као „геноцид“. Тај догађај је дао привидну легитимност војној операцији НАТО-а против СР Југославије. Удар алијансе, извршен без одлуке Савета безбедности ОУН, чиме су прекршени и Статут УН и сви могући документи ОЕБС-а, проузроковао је погибију више хиљада мирних грађана СРЈ и распад земље.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров недавно је овако прокоментарисао те догађаје: „Када је ЕУ донела одлуку да се овај догађај испита, ангажовани су форензичари из Финске. Њихов извештај је достављен Хашком трибуналу. Делегација Русије и још неколико делегација из других земаља замолиле су да се тај документ достави и Савету безбедности, али то није било учињено. У медије су цуриле информације да нико од људи пронађених у Рачку није убијен из непосредне близине, него да су сви, судећи по карактеру рањавања, погинули у борби. Ја не знам шта пише у том извештају, али обзиром да он уопште није објављен, имам основа да мислим да су информације које су процуриле у медије биле тачне и да су одговарале садржају спроведеног истраживања.“

Ову провокацију, која се догодила пре тринаест година, руске дипломате данас коментаришу у вези са најновијим догађајима у сиријском селу Хула, где су такође пронађена тела више од стотину погинулих, укључујући жене и децу. Ко је извршио овај злочин: армија или одреди опозиције? Као и у случају са Рачком, Запад користи трагедију у Хули као валидан повод за почетак војне операције против Сирије, не чекајући резултате независног истраживања овог злочина.

Новоизабрани председник француске Франсоа Оланд, копирајући манире и интонацију свог претходника Николе Саркозија, одлучно изјављује: „Не можемо дозволити да Асадов режим убија сопствени народ“. Одмах постаје јасно да су заправо Европљани ти који се спремају да убијају сиријски народ. Могућност учешћа у таквој операцији наговестили су званични Париз и Брисел. Свакога дана новински извештаји допуњавају списак држава које желе да се придруже војној операцији против Дамаска. На Западу је већ формиран став о кривцима за трагедију у Хули, и то само на основу података који пристижу из редова сиријске опозиције.

Трагедија у Хули је многим европским земљама послужила као повод да сиријске амбасадоре прогласе за „персоне нон-грата“, иако ови нису учинили ништа што противречи њиховом дипломатском статусу. Све то наводи на мисао да већ постоји разрађени план. Много тога нам говори чињеница да је на трагедију у Хули Запад реаговао муњевито и координирано, и да су у томе узели учешћа и такозвани „Пријатељи Сирије“, иако се чинило да они више и не постоје.

Кофи Анан, специјални изасланик ОУН и Лиге арапских држава, после дводневних преговора у Дамаску изјавио је да је криза доспела до „критичне тачке“. Ипак, Анан није покренуо неку нову иницијативу, него је само још једном позвао сукобљене стране да прекину са насиљем. Такви позиви не утичу много на сиријску опозицију, састављену од мноштва наоружаних одреда који се никоме не потчињавају. Међу њима има и обичних бандита који користе политичку нестабилност за лично богаћење, има такозваних добровољаца из арапских земаља, има и ратника Ал Каиде. На Западу има много оних који се залажу за бомбардовање како би могли да доведу на власт марионете из редова сиријске опозиције. Колико ће Сиријаца погинути од таквог „миротворства“, о томе нико од Асадових противника не говори наглас. У њиховим очима само су представници опозиције Сиријци, а сви који подржавају званични Дамаск као да су неке друге националности, па за њих и не треба много марити.

Додуше, француски председник, као и његове колеге из ЕУ, потпуно је свестан да ни од Русије ни од Кине неће у Савету безбедности ОУН добити мандат за војни преврат у Сирији. Москва и Пекинг су већ неколико пута блокирали резолуције које отварају пут за ударе по Дамаску из ваздуха. Блокираће их и убудуће. На самиту Русије и ЕУ, одржаном 3. и 4. јуна у Санкт Петербургу, сиријско питање је било једно од најважнијих. Наши западни партнери покушали су да убеде Москву да остане неутрална уколико дође до војне операције снага алијансе против Дамаска. Али, није им пошло за руком.

Запад не скрива да одавно помаже наоружану сиријску опозицију. Влада Холандије отворено признаје да пружа финансијску и техничку подршку Асадовим противницима. На званичној сиријској телевизији свакодневно се приказују заплењени камиони са оружјем намењеним опозиционерима.

Москва није ништа мање од Запада заинтересована за прекид насиља у Сирији, али сматра да је у међународним односима недопустиво лечити главобољу помоћу гиљотине. План Кофија Анана и даље је једини инструмент који је подржан од стране светске заједнице и који може да спречи још масовнија крвопролића и верске сукобе већих размера у Сирији. То потврђују и догађаји у Либану, где се под утицајем суседног конфликта већ сукобљавају различите верске заједнице. У Русији се сви слажу да председник Сирије нема право да убија мирно становништво. Али то право нема и не може га имати ни ратоборна војна машинерија НАТО-а.

У Москви се не искључује и такав развој ситуације у коме ће Запад, и ако не добије подршку Уједињених нација, искористити НАТО снаге за војни удар на Сирију. Исто је тако алијанса 1999. напала СР Југославију, без икаквих резолуција Савета безбедности. Као што је било и у случају са Београдом, Москва и Пекинг ће и у овом случају искористити сва доступна дипломатска средства да спрече агресију. Ипак, треба бити реалан. Ако почне операција алијансе против Сирије, ни Русија ни Кина неће ратовати на страни званичног Дамаска. Али, као и за време југословенске кризе, Москва и Пекинг никада неће дозволити да Уједињене нације дају легитимитет нападу на суверену државу. Почетак операције алијансе против Сирије без одобрења Савета безбедности Уједињених нација биће знак да је постојећем систему међународне безбедности дошао крај. Дејства НАТО-а против Београда 1999. године у Русији и Кини су схваћена као одступање од правила, и чак у извесном смислу као ствар која се тиче пре свега Европе. Тада је још постојала нада да се сличне ситуације убудуће никада неће понављати. Али и поред тога, руска дипломатија је увек била уверена да је учинила све што је могла не би ли спречила агресију на СР Југославију 1999. У Москви су такође уверени да и режим Слободана Милошевића мора да сноси свој део одговорности за тадашњу ситуацију.

Данас је могућност операције НАТО снага против Сирије реалнија него икад. Нико у Русији не ослобађа одговорности сиријског председника Башара Асада за насталу кризу. Али ни Русија ни Кина се не могу сложити са спремношћу Запада да уместо тражења дипломатских решења без двоумљења примени силу по „југословенском моделу“ у циљу смењивања непожељног режима. За сада није јасно како ће поступити Москва уколико јој званични Дамаск упути молбу за пружање војно-техничке помоћи. Како год буде, једно је очигледно: коначан распад читавог система међународног права, и пре свега система Уједињених нација, биће подстицај за свеопшту трку у наоружавању, између осталог и у нуклеарној сфери.

Данас је Сирија управо она црвена линија коју Запад не треба да пређе у своме нарушавању међународних закона. Ако то ипак учини, свет ће у далеко већој мери постати опасан и непредвидљив. Можда је због тога министар одбране САД Леон Панета на питање новинара везано за војну операцију против Сирије без одобрења Савета безбедности ОУН врло јасно одговорио: „Ја тако нешто не могу ни да замислим“. Али, нажалост, политичке одлуке о војној операцији НАТО-а против Дамаска не доноси он.

Росијскаја газета. Сва права задржана.