Стидљиво српско „не“ уласку у ЕУ на коленима

Карикатура: Нијаз Карим.

Карикатура: Нијаз Карим.

Западни медији углавном износе сумње да се нови председник Србије може показати као „проруски политичар“, а за њих је то смртни грех. Међутим, ствари су повезане: како је рекао Солжењицин, управо је бомбардовање Србије 1999. у очима Руса означило крај надама (и жељама) да Русија постане — Запад.
Карикатура: Нијаз Карим.

Већ месец дана медији Западне Европе и САД покушавају да дешифрују личност новог српског председника Томислава Николића. Углавном се износе сумње да се нови председник може показати као „проруски политичар“, а за америчку и већи део западноевропске штампе то је смртни грех. Тамо се Русија још увек доживљава као извор свих ауторитарних тенденција у региону Централне и Источне Европе. Такав став није актуелан већ тридесетак година, али сећање западног читаоца и (нарочито!) гледаоца крајње је избирљиво и подсећа на стање џентлмена који дубоко залази у године и постаје склон лицемерју. Из свог сећања он марљиво брише све успомене које су неповољне по њега лично, али зато добро памти све грехе својих познаника, неповољне по њих.

За грађане Русије који прате политичка збивања Николићева победа није била изненађење, јер су наши медији, не само у пропагандне сврхе, детаљно извештавали о бомбардовању бивше Југославије авионима НАТО-а. У суштини, како је својевремено истицао Александар Солжењицин, управо су догађаји у Југославији 1999. преокренули мишљење просечног становника Русије о НАТО-у, ЕУ и другим блоковима. Наде (и жеље) на пријатељство, па чак и на то да ће Русија постати Запад, замењене су горчином и опрезним прагматичним приступом (изузетак представља сервилни либерални део руске елите, која је ради материјалне користи спремна да затвара очи чак и на очигледне грехе западних земаља и брине за свој „имиџ“ у очима западних познаника много више него за мишљење и интересе сопственог народа).

Са друге стране, на Западу је Николићева победа изазвала чуђење и подозрење, што је и природно. Тамо је просечан „потрошач“ заборавио догађаје из 1999, а елити и „онима који одлучују“ Србија је ретко скретала пажњу на себе.

У Русији људи знају за невоље Србије, али та тема већ десет година није приоритет ни у медијима, ни међу политичарима. Владимир Путин је увек имао прагматичан однос према Србији, и никада га није украшавао романтичним идејама о „словенском јединству“, као што је то било у Јељциново време. „Путинов парламент“, за разлику од Думе Јељциновог доба, никада неће покретати утопијске пројекте попут „Савезне државе Русије, Југославије и Белорусије“, нити ће обећавати Србији војну помоћ ако реално не може да је пружи. Али зато ће бити више реалне економије, и ту српско-руске везе могу да се учврсте захваљујући антируским предрасудама ЕУ и неких земаља Централне и Источне Европе.

Путинова елита користи сваку могућност за интеграцију економије Русије и остатка Европе, те тако у игри могу да буду и приватизација српских предузећа од стране руског капитала, и Јужни ток, и привилеговани односи Србије са Евроазијском унијом коју је прокламовао Путин и која је, као што је познато, отворена за све земље Европе и Азије, а не само за бивше совјетске републике. Интензитет будућег напретка у односима зависиће од смелости потеза којима ће Србија одговорити на понуђене могућности.

Руско руководство и руски бизнис памте дволичну позицију Бориса Тадића, који је говорио о пријатељству са Русијом док су представници његове партије агитовали против „Јужног тока“.

Путин је више пута наглашавао да Евроазијска унија и уопште интеграција Русије са другим земљама Европе није алтернатива ЕУ или њено негирање. ЕУ је та која претендује да буде једини могући избор и инсистира на удаљавању свега што је руско са територија које апсорбује. Отуда и онако тешка културна борба (прави Kulturkampf, како кажу Немци) у Украјини, отуда и презира вредни покушаји да се Николић назове „руским губернатором“. Руска елита хоће да се интегрише са западном елитом, њене жеље су устремљене у истом правцу као и жеље српске елите и већине српског друштва, чија нам је тежња ка ЕУ разумљива. Али руска елита није спремна да то чини по цену суверенитета земље и националног понижења.

Нажалост, такву цену је ЕУ затражила и од Србије. Избор Николића у Русији се доживљава као прво стидљиво српско „не“ пароли: „У Европу, па макар и на коленима“. Када би Србија признала суверенитет Абхазије и Јужне Осетије, тај гест би пријао Русији, али то није никаква обавеза и тешко да би руско руководство у замену понудило било какве економске бонусе. Пре или касније ће Јужну Осетију, а нарочито Абхазију, признати све земље света, јер се Цхинвали и Сухуми никада неће вратити у Грузију: сувише велика окрутност се угнездила између ових народа.

Нема потребе да српска штампа прихвата западну мустру геополитичког размишљања и да Русију супротставља Европи. Проблем није у „другоразредности“ руских вредности, које су уствари европске. Проблем је у томе што ЕУ, која претендује да се зове Европа, сама одступа од европских вредности. Став да је рат легитиман метод ширења „демократије“ (бивша Југославија, Ирак, Либија), зеленашки карактер економије (где побеђује онај ко добије највећи кредит и преда га другоме са још већом каматом) — све то није Европа, него одступање од Европе. Биће добро ако Србија и Русија не крену тим путем, него ако заједнички подстакну Европу да се и она врати својим коренима.

Аутор је политички аналитичар руске редакције Би-би-сија и радија „Голос Росији“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.