Виктор Цој: бесмртна совјетска рок легенда

Његове песме певају чак и „Бурановске бабушке“. Како је ученик техничке школе и ложач, који је у слободно време наступао по малим клубовима, постао лице епохе?

Могао је бити сликар

У почетку ништа није наговештавало да ће једног дана постати славан. Истина, и мајка и отац, иначе инжењер, одмах су приметили да њихов јединац има талента за цртање.

„Ми смо били убеђени да ће он постати сликар“, каже Роберт Максимович. „Он је увек цртао. Чак и када је почео да се бави музиком, наставио је да слика.“

Родитељи се нису противили када је Виктор после осмог разреда уписао сликарску школу „Серов“. Додуше, годину дана касније је избачен, јер није долазио на предавања – све време је проводио на пробама групе „Павиљон бр. 6“ коју је основао заједно са другом Максимом Пашковом. Касније је завршио вечерњу школу и запослио се у фабрици. Будући љубимац многих милиона поклоника на штанц-преси је правио ситне делове за браве.

Уписао је и Средњу градску техничку школу бр. 61, смер дубореза, али ни ту му учење није ишло од руке. На крају су му, због лошег успеха, дали потврду уместо дипломе. Па ипак, његова обдареност је била толико очигледна да су га распоредили у престижан атеље за рестаурацију Дворца Jeкатерине Велике у граду Пушкину. И ко зна куд би га одвео тај животни пут да му Валентина Васиљевна, његова мајка, није дозволила да сам бира чиме ће се у животу бавити. Касније је она говорила да је то најважнија одлука у њеном животу.

„Било ми је око осамнаест година када сам све оставио и почео да свирам гитару и пишем песме“, сећао се Цој.

Тада су у моди били наступи за пријатеље и познанике по малим двособним и трособним становима. Плаћало се од 15 до 50 рубаља, што није била лоша цена. Цој је, на пример, добијао 15 рубаља. Прича се да је он кренуо на један од тих „концерата“, и док је у електричном возу свирао гитару и певао, приметио га је Борис Гребеншчиков и понудио му помоћ и подршку.

Сиромашни, али срећни!

Цој је користио специфична и препознатљива сценска средства. Извор: ИТАР-ТАСС.

Затим је уследило снимање албума „45“, после тога концерт групе „Кино“ (Цој је једноставно окупио своје другове и тако је настала група, а име је добила случајно) са музичарима „Акваријума“ и први наступи у Москви. Тада се формирао и његов имиџ „последњег хероја“ – увек у црном, независан и благородан, али то није била поза, то је била животна норма! Та 1982. година била је незаборавна. Код свог пријатеља на рођендану Цој се упознао са Маријаном Радованском. Она је била писац и преводилац. Деветнаестогодишњи Виктор (Маријана је била три године старија од њега) толико је револтирао девојку својом самоувереношћу, да му је она „у знак протеста“ ружем за усне на лицу написала свој број телефона.

„Били смо сиромашни као црквени мишеви“, сећала се Маријана. „Изнајмили смо собу у стану за више породица и живели буквално од данас до сутра. Ни венчање нисмо могли да обележимо како доликује. Уместо венчанице сам обукла бели кратки сако и светлу пругасту сукњу.“

Венчали су се 1985. године, а у августу им се родио син Александар. Четири године касније Цој је напустио Маријану и отишао са Наталијом Разлоговом. Њу је срео на снимању филма Сергеја Соловјова „Аса“. Чак је и жену упознао са њом, и тим поводом приредио банкет у ресторану. Ипак, са Маријаном је остао у пријатељским односима. Нису нашли за сходно ни да се разведу. Једном је Цој рекао својој бившој жени: „Ми имамо сина и зато ћемо и даље бити породица. А када прође овај живот, дај да се договоримо, нека нас сахране једно поред другог, као чланове породице.“ Тако је и било. Маријана је такође умрла млада, од рака, у великим мукама, и сахрањена је поред Викторовог гроба на Богословском гробљу. Кажу да се пре смрти помирила са музичарима групе „Кино“, са којима се све време судила око ауторских права...

Главни цензор

Али у оно време, 80-их година, од живота су још увек очекивали све најбоље. Група „Кино“ била је на врхунцу популарности, пунила је стадионе и добијала прве награде. Почела су гостовања по Русији, стизали су небројени позиви из иностранства. Успех су учврстиле Викторове улоге у филмовима „Аса“ и „Рок“, а нарочито у култном филму „Игла“, где „газда Камчатке“ игра борца против наркомафије. Истина, Цој се са иронијом сећао неких својих улога. На пример, говорио је да епизода са његовим учешћем у „Аси“ подсећа на вештачки зуб. Поклоницима је, пак, било довољно да се њихов идол само појави у филму. Чиме је он тако освајао публику?

„Суштина је у томе да ли људи сматрају да си поштен“, говорио је. „Ја сам се увек трудио да сачувам унутрашњу слободу и да моја савест буде мој главни критичар и цензор. Сви су очекивали промене, а за мене је промена било свако ослобађање свести од било каквих догми и стереотипа малог, равнодушног човека, ситне душе којој је стално битно шта ће рећи они горе. Ја сам очекивао промене у свести.“

„Нашим младим нараштајима Виктор Цој је важнији од многих политичких лидера, исцелитеља и писаца“, уверен је музички критичар Артемије Тројицки. „То је зато што он никада није лагао, нити лицемерио. Он је увек био доследан себи. Њему се могло веровати. Од свих наших легендарних рокера Цој је једини код кога није могуће повући границу између имиџа и реалности. Како је певао, тако је и живео.“

Погинуо је у 28. години, на самом врхунцу живота и каријере. У 12 часова и 38 минута, на 35-ом километру пута Слока–Талси његов „Москвич 2141“ ударио је у „Икарус“ брзином од 130 километара на сат. Експертиза је показала да је Виктор заспао за воланом. Једни кажу да га је убила непрекидна концертна грозница, јер је у последњој години његовог живота група имала скоро 70 концерата месечно. Други, међу којима је и његов отац, кажу да је за све крив риболов. Родитељи су волели да пецају, па су ту своју страст пренели и на сина. Он се тада враћао са ноћног „бдења“ на летонском језеру, а на седишту згужваног „Москвича“ нађено је неколико риба.

„Најгоре је бити мета на стрелишту где су лоше нишанџије“, певао је Цој. Његово име је било синоним за апсолутну неподмитљивост, а после његове смрти постало је не само мета „лоших нишанџија“, него и ситнина за поткусуривање. Права на хитове „Хоћемо промене!“ и „Одавде настављамо ми“ купили су банкари и пивски магнат, а водећа политичка партија је уочи избора ставила свој логотип на слике легендарног певача и излепила их на све стране. Судећи по песмама Виктора Цоја, тешко да би он своје песме ставио на располагање бизнисменима, а и политка му је била потпуно страна.

Фанови Виктора Цоја се окупљају у подземном пролазу у Јекатеринбургу, који је група локалних уметника изабрала као место обележавања рођендана овог музичара. Извор: РИА „Новости“.

Ето, и за 21. јун, када се обележава сећање на Виктора Цоја, у његовом родном граду неће успети да открију његов споменик, ни улицу да назову његовим именом, ни на зиду да му насликају лик. За такве пројекте није се нашло новца у потребно време и у потребној количини. И мада је Георгије Полтавченко изјавио да је он поштовалац Викторовог стваралаштва и да је Цој „прави петербуршки стваралац и човек у правом смислу те речи“, ипак, по речима музичара Сергеја Јелгазина, „ништа није остало за јубилеј Виктора Цоја, јер су чиновници спискали сав новац“.

Али зато ће се стотине људи разних поколења окупити и код чувене „Камчатке“, и на Богословском гробљу, и код „Цојевог зида“. Доћи ће да се поклоне своме „последњем хероју“.

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка из „Аргумената и факата”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.