Осамдесетседмогодишњи Дмитриј Ломоносов има налог на сервису „LiveЈournal“ већ осам година и више од 2000 корисника који га прате. Извор: Комерсант / Варвара Лозенко.
„Ја сам по узрасту рекордер руског Интернета, 87 ми је година“, каже Дмитриј Ломоносов, познатији као блогер „lomonosov“, један од најстаријих корисника сервиса „LiveЈournal“. Он се на том порталу појавио пре осам година и у међувремену је постао прилично популаран. Тренутно Дмитриј Борисович има више од две хиљаде регистрованих читалаца. Углавном пише о рату, сећа се како је ратовао и како је одведен у заробљеништво. „За мене је блог као вентил“, признаје он. „Ујутру, чим се пробудим, доручкујем и одмах седам за компјутер: читам пристигле поруке, одговарам на питања. Не могу да замислим како бих живео без Интернета. Имам викендицу, али више немам снаге да одржавам башту. А овако сам заузет, имам неко задовољство.“
Према прогнозама демографског одељења ОУН, за 20 година ће се број пензионера изједначити са бројем младог, радноспособног становништва. Врло је могуће да ће тада и просечан блогер изгледати знатно другачије. За сада људи попут Дмитрија Ломоносова представљају изузетак. Он се годинама бавио аутоматизацијом пројектовања, радио је и на првим генерацијама рачунара и првим персоналним компјутерима у земљи, тако да се добро разуме у електронске уређаје.
На Интернету се Ломоносов дружи са људима различитог узраста. Између осталих, друштво му праве 88-годишња песникиња из Израела са ником „Ликуша“ и 90-годишњи пријатељ из Аустралије. „Ја сам вероватно најстарији на руском Интернету, али иначе на Интернету има и старијих од мене. Друштво је ту разнолико, комуницирам са људима из целог света.“ Једном је добио поруку из Келна. Једна читатељка му је написала да познаје сина италијанског лекара који је некада спасао живот ратном заробљенику Ломоносову. Послала му је чак и фотографију тог доктора. „По ко зна који пут благосиљам Интернет“, написао је затим пензионер. „Зар би без њега овако нешто било могуће? Након 64 године добио сам фотографију човека који ми је спасао живот!“
А недавно му је један пољски блогер саопштио да је у некадашњој Источној Прускојпронашао селогде је 1944. године Ломоносов надничио код једног немачког газде. Ветеран је пожелео да посети то место, а многи су обећали да ће му у томе помоћи. „У мом пензионерском животу појавио се циљ, а са њим и воља за животом“, написао је у дневнику. „Сад правим план. Ако доживим, а надам се да хоћу, овде ће се једнога дана појавити мој илустровани извештај о том путовању.“
Код људи у годинама социјална изолованост је један од главних психолошких проблема. Они често немају са ким да размене коју реч. Дешава се да пензионер годинама контактира само са мачком, децом и социјалним радником. Истина, у Русији се последњих година стари људи активније укључују у „информационо поље“. На пример, социјални пројекат „Бака онлајн“, помоћу којег пензионери бесплатно пролазе компјутерску обуку, већ до краја године ће заживети у 45 региона. Али опет, те курсеве посећују активни људи који ће и без курсева да нађу себи друштво. Теже је онима који ретко излазе из куће. Зато је добро ако неко од њихових ближњих може да их подстакне. „Мене је моја унука Маша натерала да водим блог“, признаје 74-годишња пензионерка Галина Тарасова. Каже: 'Е, бако, сад има да будеш блогерка. Бирај како ћеш да се зовеш.' А ја се сетим како сам у школи са другарицама основала тајно друштво, звале смо га 'Сека-мека'. После часова смо пиле чај уз бомбоне – то је била та наша 'тајна'. Али назив нам је био симпатичан, па сам по њему узела ник 'seka-meka'. Већ се сналазим на Интернету, упознала сам много људи и пронашла оне са којима волим да се дружим.“
Галина је саставила листу својих пријатеља од разних блогера, без обзира на њихов узраст. Зато понекад осећа дискриминацију због својих година. „Неки млади корисници мисле да ми, стари људи, сричемо слова кад читамо поруке. Недавно сам у профилу своје унуке окачила на 'зид' своје фотографије, а њени другови се чуде и не верују: 'Није ваљда твоја бака сама направила и окачила фотке? Ма дај!' А шта ту има чудно? Ја могу да направим фотографију, користим 'тагове', пишем приче, тражим и објављујем слике. Цео живот сам уређивала зидне новине. Ја их на неки начин и даље уређујем, само што их сада замењује блог.“
У блогосфери има и политички активних корисника који су прегазили седамдесету. Једна од најпознатијих је 86-годишња Енгелина Тарејева, tareeva.livejournal.com. Истина, она се не би баш могла сврстати међу напредне кориснике. „Пре три године су ми саборци из странке 'Јаблоко' ('Јабука') предложили да водим овај блог. Сада им ја преко телефона диктирам своје текстове, а они их постављају на интернет. Не могу сама, јер веома споро куцам.“ Али зато сама чита реакције читалаца и тврди да су за њу оне најзанимљивији део блога. „Раније сам имала веома мали круг пријатеља“, каже Енгелина Борисовна, „а сада их имам преко главе“. Текстове Енгелине Тарејеве преузимају многа интернет-издања, издавачке куће јој предлажу да објаве књигу засновану на њеном блогу, а неколико пута су јој се обраћале и рекламне агенције. Али зарада на рекламама не занима топ-блогерку: 'Није то мој задатак'.“
У блогосфери постоји низ правила која помажу блогеру да постане популаран. Једно од њих је вештина провоцирања читалаца и супротстављања јавном мњењу. „Тачно је да понекад сувише иритирам неке људе“, признаје Тарејева. „Сматрам да Русији данас прете два зла: једно је национализам, где је најопаснија фигура Алексеј Наваљни, а друго је култ златног телета, тј. религија новца, њено оличење је Прохоров. То су сада моји лични непријатељи и против њих се борим колико год могу.“ Енгелина Борисовна без устручавања критикује(и то приличнобритко) људе који управо важе за идоле многих руских блогера. Појединце њена критика толико иритира, да се они нимало не устежу пред„јабучарком“, могу и псовком да јој одговоре, или да напишу: „Баш ме занима колико Кремљ плаћа Енгелину Борисовну?“, или „Је ли, бре, вештице, шта си се наложила? 'Ајде, искористи последњу шансу!“Пензионерки је једном приликом од сличних коментара скочио притисак,и од тада се она труди дазлобне испаде не прима толико к срцу. „Према свима се односим као мајка. Добро су рекли, ово јесте моја последња шанса – да кажем истину, да отворим људима очи и укажем на опасне политичаре. Хуманизација свести је такође један од мојих задатака, јер агресија поприма све веће размере.“
Па ипак, „онлајн баке и деке“ сматрају да се њихова главна мисија састоји у ономе што Енгелина Тарејева назива „грађењем мостова“. „Сећате се како Хамлет каже: 'Изгубило је ово време нит'? Мени је циљ да поново спојим моје време са овим садашњим, и зато ја преносим другима своје искуство, зато причам о себи, о својим пријатељима, о људима којих више нема. Осећам дуг према њима, успомену на њих желим да пренесем новим поколењима. Овај блог је сада сав мој живот. Ако њега не буде, онда је све готово. То је оно што мене држи. И све време журим: треба да испричам још ово, па још оно...“ Дмитриј Ломоносов такође сматра својом обавезом да младим људима исприча оно „што није написано и испричано, и што ће нестати заједно са нама.“
Они воде своје дневнике да би се сачувало сећање на њих и на људе које су волели. Осим тога, они настоје да оставе свој траг и у виртуелној стварности, где нема смрти. Баш као што у свом интернет-дневнику пише 72-годишња пензионерка из Курске Области, Галина Коршункова, сећајући се свога покојног мужа: „Последње што смо заједно читали био је Шекспиров 146. сонет: 'Смрт овладава над сваким од људи, а ти, кад дође – њом владај, њој суди'.“
Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка из „Огоњока“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
