Сахалин: Оаза плодности у Тихом океану

Највеће руско острво, Сахалин, протеже се 948 километара са севера на југ између Охотског и Јапанског мора. Административно гледано, Сахалинска област Руске Федерације састоји  се од чак 59 острва, укључујући и Курилски архипелаг. У целој области живи само око 493 хиљаде људи. Процес присаједињавања Сахалина и Курилских острва Русији почео је убрзо након што је козачки старешина Василиј Појарков 1645. године за Русе открио ова тихоокеанска острва. Убрзо после тога Сахалин и Курили привукли су и Јапанце. Преплитање руског и јапанског утицаја наставило се све до 20. века.

Економски гледано, острво је доспело у центар пажње када су крајем 90-их година прошлог века на њему откривени нафта и природни гас. Ипак, без обзира на то што се острво претворило у магнет за бизнис, стварна чаролија ове области је у спектакуларној природи, прелепим плажама и нетакнутим шумама које покривају планине и вулкане оближњих Курилских острва.

Поред дугачке морске обале Сахалин има и 16.000 језера. Једно од њих је језеро Тунајча, које се налази само 30 километара од Јужно-Сахалинска, главног града острва. Ово језеро, окружено високим планинама, заправо је веома близу обале Охотског мора и само по себи представља природну атракцију, нарочито зими, када се површина језера заледи. Пецање на леду је омиљена разонода Сахалинаца, без обзира на то што температура уме да се спусти и до -40 степени.

Јужни делови острва имају неколико језера и лагуна које су популарне међу риболовцима, укључујући Бусе, лагуну познату по укусним шкољкама. Бусе се налази на један сат вожње од највећег светског завода за претварање природног гаса у течно стање, којим управља „Гаспром“. Када се крајем априла снег отопи, низ језера на јужном Сахалину, познат као Топла језера, представља савршено место за камповање и пливање.

Љубитељи авантура треба да иду на север острва, на коме се налази већина висинских језера Сахалина. Језеро Моховоје на планини Спамберг вероватно је једно од најизолованијих језера у Евроазији. Потребна су три дана мучења по напорном терену да се до њега допре. Овдашњу врсту рибе са црвеним пегама, коју мештани називају малма, веома је тешко ухватити, али кажу да је укуснија од било које врсте лососа који долази сваке године у реке Сахалина ради мрешћења. За све они који желе да уживају у лепотама Спамберга али нису спремни на мукотрпно тродневно планинарење, обезбеђен је превоз хеликоптером.

Круже приче о великим мрким медведима који нападају кампере, али то се дешава само у рано пролеће, када се гладни сахалински медведи буде из зимског сна.

Јужно-Сахалинск је град који се изузетно изменио последњих деценија. У време Совјетског Савеза цело острво је било строго затворено и совјетски грађани су могли да га посете само уз специјалну дозволу, док странци нису могли тамо да оду ни под каквим околностима.

На Сахалину живи мала заједница Корејаца. Корејци су на Сахалин стигли као затвореничка радна снага јапанске војске, која је окупирала јужну половину Сахалина после Руско-јапанског рата 1905. године. Када је Совјетска армија ослободила острво 1945, Корејци су остали, узели совјетско држављанство и интегрисали се у друштво.

У граду живи и мала заједница домородачких острвских народа, подељених на неколико племена од којих свако има сопствену културу и језик.

У граду који су Јапанци током окупације назвали Тојохара, постоји невелика али веома занимљива колекција руско-јапанске архитектуре. Бивша резиденција јапанског администратора Тојохаре је редак пример фузије ове две архитектурне традиције.

Растућа економија Сахалина све више везује острво за Јапан, Кину и Јужну Кореју, пре свега путем нових директних летова. Без обзира на то што је посетиоцима лако да се са острва авионом врате на руско копно, прави авантуристи ће ићи бродом од Јужно-Сахалинска до копна, а онда прећи на неку од славних пруга, Бајкалско-амурску или Транссибирску.

Росијскаја газета. Сва права задржана.