Лешинари круже изнад Дамаска

Демонстрације подршке Башару Асаду у Дамаску. Извор: AP / Билал Хусеин.

Демонстрације подршке Башару Асаду у Дамаску. Извор: AP / Билал Хусеин.

У узаврелој дискусији између Русије и Запада поводом Сирије не решава се само политичка судбина Башара Асада, него и судбина руско-европских односа.

Сирија постаје све занимљивија за терористичке групације које су се као лешинари окомиле на ову земљу. Не изгледају убедљиво очекивања да ће ратна дејства престати одласком председника Башара Асада. Много је већа вероватноћа да ће у Сирији, као и у Авганистану, наћи азил џихадисти свих боја, који неће пропустити прилику да оружје, данас добијено од Запада, сутра окрену против самог Запада.

Велика је вероватноћа да ће у Сирији, као и у Авганистану, наћи азил џихадисти свих боја, који неће пропустити прилику да оружје, данас добијено од Запада, сутра окрену против самог Запада.

Амерички Институт за проучавање ратова објавио је резултате истраживања о могућем развоју догађаја у Сирији. За побуњенике су, по мишљењу експерата, прогнозе повољне – они су добили и „одговорне“ војне власти и „делотворне“ војне савете, док режим Башара Асада нема довољно трупа за спровођење крупне офанзивне операције. И поред пропагандне позадине поменутог документа, из њега се могу извући најмање два важна закључка. Први је да званични Дамаск и даље контролише оружане силе, а други – да у земљи расте број области које су фиктивно под контролом побуњеника, али у којима фактички нема власти. Како тврде аутори извештаја, појава озбиљних политичких снага „може да отклони регионалне ризике и спречи хаос у Сирији“. Али где наћи такве политичке снаге? За сада нису уродили плодом покушаји Запада да увезе у Сирију шачицу сиријских емиграната и наметне их сиријском народу као руководиоце. Са друге стране, Запад не жели или не уме да нађе заједнички језик са председником Асадом и омогући му достојанствено превазилажење грађанског сукоба, због чега свакодневно расте број жртава сиријског конфликта.

Када се говори о улози Русије у сиријском конфликту, она се најчешће оптужује за нешто што није учинила

У понедељак је Савет министара спољних послова Европске уније усвојио нови, већ шеснаести по реду, пакет санкција против Дамаска. На „црну листу“ додата су нова предузећа и министарства Сирије, проширен је ембарго на испоруку оружја Асадовом режиму од стране земаља ЕУ, предвиђено је замрзавање европских актива сиријског војног ресора и банкарског сектора. Очигледно је, међутим, да ни претходних 15 пакета санкција, као ни овај нови, шеснаести, ништа неће променити. Садашња политичка елита Сирије бори се за опстанак и тешко да ће обратити пажњу на жаоке Европљана.

Када се говори о улози Русије у сиријском конфликту, она се најчешће оптужује за нешто што није учинила. Зашто се то догађа? Зато што су још увек у функцији стари стереотипи из доба Хладног рата. У функцији су и геополитички интереси: недавно је председнички кандидат САД из републиканске странке Мит Ромни изјавио да у Москви он види геополитичког противника. И у Европи многи још увек гледају на политику Русије кроз нишан НАТО-а.

Да ли се, међутим, ставови Русије по питању ситуације у Сирији тако драстично разликују од ставова Запада, како то неки желе да прикажу? Зар Русија није забринута поводом хуманитарне ситуације у Сирији? За време преговора министра спољних послова Сергеја Лаврова у Дамаску Москва је инсистирала да се омогући неометан рад хуманитарне помоћи и представника Црвеног крста у областима које су највише пострадале од сукоба. И успела је то да издејствује. Русија је безрезервно подржала план специјалног представника ОУН и Лиге арапских држава Кофи Анана, усмерен на прекид ватре и нормализацију хуманитарне ситуације у Сирији. Савет безбедности ОУН, опет на иницијативу Москве, донео је одлуку о знатном повећању броја посматрача ОУН и проширењу овлашћења њихове мисије. Према томе, оптужбе да Русију не забрињава хуманитарна ситуација у Сирији, најблаже речено, не одговарају истини.

Русија и Запад имају заједнички циљ: регулисање ситуације у Сирији мирним путем, без интервенције споља. То отвара велике могућности за дијалог без наметљивих геополитичких шаблона. Није време да се Русија и Европа свађају због Сирије, утолико пре што и немају око чега да се свађају, обзиром да се ставови Москве и Брисела у погледу регулисања конфликта по већини питања подударају.

За решавање сложене ситуације у Сирији нарочито је важна позиција Русије. Она у овом тренутку има велики утицај на Дамаск и важно је да Москва заједно са Пекингом и даље утиче на Асадову позицију. У том подухвату Русија има далеко веће шансе од Запада. Ипак, нисам сигуран да ће руски притисак на Дамаск довести до окончања грађанског рата. Оружани конфликт у Сирији је сада попримио озбиљне размере, зато је неизвесно да ли ће утицај Русије зауставити крвопролиће.“

Министар одбране Немачке
Томас де Мезијер

На пример, Русија сматра да споразум о будућности Сирије није могућ без учешћа шиитског Ирана у преговорима. Али и на Западу многи експерти говоре о улози Техерана у сиријском конфликту и његовом утицају на позицију званичног Дамаска.

При томе треба узети у обзир да се у узаврелој дискусији између Русије и Запада поводом Сирије не решава само политичка судбина Башара Асада, него и судбина руско-европских односа, бар што се тиче наредних шест година, колико ће трајати председнички мандат Владимира Путина. У случају да сиријски конфликт изазове даљу ескалацију „хладног супротстављања“ Москве и Брисела, биће то велики промашај европских политичара, јер ће се испоставити да и поред обиља позитивних предуслова нису умели да пронађу заједнички језик са Русијом.

Да ли то људи на Западу схватају? Мислим да схватају. У уторак је на хитном заседању Савета НАТО-а, сазваном на иницијативу Турске, размотрена ситуација у Сирији и могући одговор војног блока на обарање турског „ловца“ од стране сиријске противваздушне одбране. Донета је одлука да се против Дамаска не предузимају никакве казнене мере, јер „сиријско клупко“ данас изгледа сувише замршено да би се могло одмрсити уз помоћ војне организације.

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног чланка из „Росијске газете“. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.