Острво Врангеља, свет белих медведа

Острво Врангеља, национални парк на крајњем североистоку Русије, далеко изнад Поларног круга, једно је од најнедоступнијих места на планети. Овај крај је право царство белих медведа.

Фотографије: Алексеј Безруков.

Острво Врангеља, покривено снегом, постало је уточиште за многе арктичке врсте животиња и биљака. Овде, на 180. меридијану, где огромна руска земља прелази са источне на западну полулопту, под слојем снега дебелим неколико метара који их штити од децембарских мразева и сурових снежних олуја, рађају се малени (тешки свега 400 грама), беспомоћни и слепи младунци белог медведа – најкрупније звери на планети.

Током целог лета медведи проводе живот скривени од људских погледа на неприступачном простору Северног леденог океана, на северној обали Чукотке. Плутају на сантама леда и лове сибирске фоке и моржеве. Крај пролећа и почетак лета је време „свадби“, и у то доба мужјаци, у тежњи да придобију женку, могу да представљају озбиљну опасност по живот њених мечића.

После тога „остављају зимницу“, тј. праве залихе масних наслага које ће им бити потребне у току сурове зиме. Сатима дремају на плажи, сити и задовољни, купају се у мору, док се младунци играју унаоколо. Понекад и старији учествују у игри. Бели медведи су необично ведре нарави и врло су толерантни једни према другима.

Популација белих медведа на Чукотки и Аљасци по проценама научника данас броји око две хиљаде примерака. Најчешће се бели медведи могу видети на Острву Врангеља и арктичкој обали Чукотке, где су чести сусрети најкрупније поларне звери са човеком.

Велико је задовољство гледати женку како излази из брлога. За мајком излазе и два „плишана“ мечета. После дуготрајне тескобе медведица се протеже и ваља по снегу.

Затим се изврне и лежи на сунцу, а мечићи сисају док се не засите, па се онда играју и претурају једно преко другог, и с времена на време од задовољства лизну мајчину њушку. Медведица подржава њихову игру и одговара лењим покретима шапе или главе. Младунци су већ тешки око 5 килограма и одевени у топле беле „бундице“.

У марту медведи почињу да излазе из брлога и показују мечићима како изгледа овај свет.

Снежни брлог је јајастог облика. До њега води уски ходник кроз који може само да се пузи. У брлогу може без проблема да стане 4-5 одраслих људи. Под је покривен танком леденом кором и углачан тако да се сав сија. Зидови и плафон украшени су многобројним траговима шапа и канџи, и белим длакама медвеђег крзна, смрзнутим у снегу.

Бели медведи су врло радознали, њих занима све што је ново и необично, али уопште нису агресивни. Вероватно је живот на крајњем северу научио ове звери необичној међусобној трпељивости. У случају опасности они радије избегавају могуће проблеме и спасавају се бекством.

На острву је пре 162 године основан резерват познат као Дом белог медведа. Осим радника резервата и поларне метеоролошке станице, који проучавају острвски екосистем, на острву нема људи. Природни комплекс резервата увршћен је у Светску природну баштину УНЕСКО-а.

„На једном од острвских спрудова осматрамо малу групу тихоокеанских моржева и десетак белих медведа“, прича Владимир, радник резервата. „Ноћу медведи скупе храброст и прилазе старом зарђалом фургону у коме боравимо. Кад нас пробуди медвеђе дахтање, ми снажно лупамо палицама о зид да их прође жеља за истраживањем унутрашњости нашег станишта.“

Кад зима поново окује море ледом, медведи се враћају у царство Северног леденог океана. Само скотне женке остају на копну и чекају да се планински обронци одену у снежни покривач и да уз блистање поларне светлости дође на свет још једно поколење белих медведића.

Росијскаја газета. Сва права задржана.