Острво Врангеља, свет белих медведа

Острво Врангеља, покривено снегом, постало је уточиште за многе арктичке врсте животиња и биљака. Овде, на 180. меридијану, где огромна руска земља прелази са источне на западну полулопту, под слојем снега дебелим неколико метара који их штити од децембарских мразева и сурових снежних олуја, рађају се малени (тешки свега 400 грама), беспомоћни и слепи младунци белог медведа – најкрупније звери на планети.

Током целог лета медведи проводе живот скривени од људских погледа на неприступачном простору Северног леденог океана, на северној обали Чукотке. Плутају на сантама леда и лове сибирске фоке и моржеве. Крај пролећа и почетак лета је време „свадби“, и у то доба мужјаци, у тежњи да придобију женку, могу да представљају озбиљну опасност по живот њених мечића.

После тога „остављају зимницу“, тј. праве залихе масних наслага које ће им бити потребне у току сурове зиме. Сатима дремају на плажи, сити и задовољни, купају се у мору, док се младунци играју унаоколо. Понекад и старији учествују у игри. Бели медведи су необично ведре нарави и врло су толерантни једни према другима.

Велико је задовољство гледати женку како излази из брлога. За мајком излазе и два „плишана“ мечета. После дуготрајне тескобе медведица се протеже и ваља по снегу.

Затим се изврне и лежи на сунцу, а мечићи сисају док се не засите, па се онда играју и претурају једно преко другог, и с времена на време од задовољства лизну мајчину њушку. Медведица подржава њихову игру и одговара лењим покретима шапе или главе. Младунци су већ тешки око 5 килограма и одевени у топле беле „бундице“.

У марту медведи почињу да излазе из брлога и показују мечићима како изгледа овај свет.

Снежни брлог је јајастог облика. До њега води уски ходник кроз који може само да се пузи. У брлогу може без проблема да стане 4-5 одраслих људи. Под је покривен танком леденом кором и углачан тако да се сав сија. Зидови и плафон украшени су многобројним траговима шапа и канџи, и белим длакама медвеђег крзна, смрзнутим у снегу.

Бели медведи су врло радознали, њих занима све што је ново и необично, али уопште нису агресивни. Вероватно је живот на крајњем северу научио ове звери необичној међусобној трпељивости. У случају опасности они радије избегавају могуће проблеме и спасавају се бекством.

„На једном од острвских спрудова осматрамо малу групу тихоокеанских моржева и десетак белих медведа“, прича Владимир, радник резервата. „Ноћу медведи скупе храброст и прилазе старом зарђалом фургону у коме боравимо. Кад нас пробуди медвеђе дахтање, ми снажно лупамо палицама о зид да их прође жеља за истраживањем унутрашњости нашег станишта.“

Кад зима поново окује море ледом, медведи се враћају у царство Северног леденог океана. Само скотне женке остају на копну и чекају да се планински обронци одену у снежни покривач и да уз блистање поларне светлости дође на свет још једно поколење белих медведића.

Росијскаја газета. Сва права задржана.