Европска унија упркос кризи има новца да друге учи демократији

„Очекујемо да ће фонд пружити брзу и ефикасну помоћ најближим суседима Европске уније“, изјавио је пољски министар спољних послова Радослав Шикорски, а портпарол Канцеларије пољског представника у ЕУ додао је да ће од новца имати користи извесне „дискретне грађанске иницијативе“. У преводу са језика Европске уније на језик обичног човека, можемо очекивати да ће опозиционе групе у Белорусији, Украјини, а вероватно чак и у Русији и Кини, почети да примају финансијску помоћ од још једног донатора. Нејасно је само како се ова дарежљивост према противницима поменутих „ауторитарних режима“ уклапа са чињеницом да ЕУ узима позајмице, а понекад и директну економску помоћ управо од тих „режима“ (Путин је обећао 10 милијарди америчких долара за борбу против кризе у Еврозони, а Кина је већ дала још већу суму).

Интересантно је да се оснивање новог фонда дешава баш у време финансијске кризе у Еврозони, за коју се сматра да је најоштрија у последњих неколико деценија. Лидери земаља Европске уније тренутно расправљају о свеобухватним плановима за излажење из кризе намењеним презадуженим финансијским системима Грчке, Шпаније, Португалије, Италије и Кипра. Наравно, дугови ових земаља нису се нагомилали за један дан, него су на овај или онај начин повезани са активношћу (или неактивношћу) крупних играча ЕУ, од којих су многи били министри и премијери у својим матичним државама током „година успона“ – 90-их и 2000-их – када су се дугови уствари и нагомилали.

Али, зачуђујуће је да медији и дипломатија ЕУ њих мање критикују него, рецимо, председнике Украјине и Белорусије. То се дешава упркос чињеници да Минск и Кијев нису улудо трошили огромне кредите, да не живе о трошку других земаља и да не држе предавања о демократији другим државама.

„Суочавамо се са чудном дихотомијом у такозваној суседској политици Европске уније“, објашњава Олга Потјомкина, шеф Одељења за европске интеграције Института за Европу Руске академије наука. „Што је гора економска ситуација у ЕУ, то је већа склоност ЕУ да подучава друге земље како треба да живе. Тешко је добити средства за научна истраживања, али људи који тврде да подржавају 'демократске промене' у оближњим сувереним државама увек добијају зелено светло и обилну финансијску помоћ од званично осиромашене ЕУ.“

На пример, „независни“ европски медији нису критиковали Португалију све док је прошле године није погодила финансијска криза због које је морала да прими пакет помоћи у висини од 96 милијарди долара, повезан, међутим, са обавезом строге штедње и ограничавањем не само финансијског, него чак и политичког суверенита ове земље. Белорусији, која има исти број становника као Португалија (10 милиона), био је довољан пакет помоћи од 3 милијарде долара од Русије, која је тај новац обезбедила преко Евроазијске економске уније, чији је Белорусија члан. Насупрот Португалији, Белорусија није пребродила недавну финансијску кризу захваљујући кредитима из иностранства, него девалвацијом сопствене валуте. Белоруска рубља је у периоду од 2011. до 2012. изгубила око 60 процената своје вредности. Португалија не може да учини тако нешто, јер је она део „зоне просперитета и стабилности“ - Еврозоне.

„Најлакши начин да нека 'невладина организација', рецимо из Украјине, добије средства ЕУ, јесте да у свом статуту напише да ће 'позивати власт на одговорност' и да ће се борити 'против положаја изнад закона који имају извесне структуре моћи'“, каже Кирил Фролов, шеф украјинског одељења Института за Заједницу независних држава из Москве. „А уствари је очигледно да ова криза Еврозоне не би могла да се догоди да у ЕУ нема неких који су 'изнад закона'.“

Александар Лукашенко, председник Белорусије, много је више критикован у медијима ЕУ него, на пример, Хозе Мануел Барозо, бивши премијер Португалије (2002-2004) и тренутни председник Европске комисије. Европски медији су много више забринути због недела г. Лукашенка него због несолвентности Португалије и колапса Eврозоне који је на помолу, а који захтева финансијску помоћ „ауторитарних“ земаља – Кине и Русије. Треба напоменути да је Лукашенко, који је с правом критикован у Русији и другим суседним државама због свог односа према белоруској опозицији, некако успео да избегне економски колапс који му званичници ЕУ предвиђају још од његовог доласка на власт 1994.

Несклад између економских могућности Европске уније и њене жеље да подучава друге доводи до неких комичних последица. Током 2011. године премијер Пољске Доналд Туск представио је план „демократизације“ Белорусије по коме јој ЕУ, ММФ и Светска банка нуде позајмицу од 9 милијарди долара у замену за „спровођење слободних избора“ (на језику Еропске уније то значи свргавање Лукашенка). Убрзо затим су саму Еврозону почели да нагризају проблеми, тако да ова великодушна понуда „новца за демократију“ више никад није споменута. Лукашенко је још увек на власти, а његова земља упркос свим потешкоћама више не тражи помоћ ни од Русије ни од Европске уније.

У међувремену, на светло дана излазе нове чињенице о шефовима ММФ-а – институције која је Белорусима требало да „купи“ демократију. Док је био на челу ММФ-а (2004-2007), Шпанац Родриго Рато био је одушевљени присталица политике условљавања кредита Белорусији „стањем демократије“. Од 2010. до 2012. он је био на челу неславне шпанске „Bankia“, највеће државне банке која се бави кредитирањем куповине некретнина. Пре неколико недеља Рато је оставио банку са проблематичном активом у висини од 32 милијарде долара. Ова сума више говори о демократији од било каквих речи.

Аутор је коментатор енглеске редакције радија „Глас Русије“. Оригинални текст на сајту „Гласа Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.