Породица из Белозерска на трагу Викинга

Поносни оснивачи музеја „Кнежеве одаје“ у Белозерску: породица Ручин. Извор: Адиља Зарипова / Росијска газета.

Поносни оснивачи музеја „Кнежеве одаје“ у Белозерску: породица Ручин. Извор: Адиља Зарипова / Росијска газета.

Већ 10 година на територији Белозерског кремља једна породица са руског севера води необичан музеј, који излаже одоре ручне израде, предмете свакодневног живота и оружје житеља Русије из времена 11-14. века.

Белозерск, један од најстаријих градова Русије, у августу ове године слави 1050 година постојања. Град има богату историју. По предању, управо овде је 862. године на чело кнежевине дошао млађи Рјуриков брат Синеус.

У Вологодској Области Белозерск је познат углавном захваљујући Белом језеру, на чијој површини као у огледалу почива одраз сањивог градића. Посетиоци Вологде слушају приче о пешчаним плажама језера и о фотографијама које се не разликују од оних „са мора“. Али ко сам оде до Белозерска, њему ће обавезно остати у сећању и необична породица која је, као и куполе Преображенског храма и залазак сунца над Белим језером, постала понос овога града.

Већ око 10 година на подручју Белозерског кремља ради један од најнеобичнијих музеја на северу Русије. Његов оснивач и директор је Игор Ручин, по професији археолог. У Белозерск је својевремено дошао из Череповца и за почетак је основао војно-историјски клуб „Синеусови ратници“, а затим је предложио житељима успаваног града да ураде нешто лепо и модерно, тј. да се лате историјске реконструкције града. Временом су основна експозиција музеја „Кнежеве одаје“ постале одоре ручне израде, као и предмети свакодневног живота и оружје житеља Русије из времена 11-14. века.

Водич, који дочекује госте на улазу у кремљ, уз име директора музеја увек додаје „титулу“: „кнез Игор Александрович“. А „кнез Игор“ заиста лично дочекује госте на прагу, обучен као кнежев гардиста. Чим га видиш, одмах схваташ да управо тако и треба да изгледа прави витез: висок стас, широка плећа, снажан глас, продорне плаве очи... А униформа древног ратника савременом бизнисмену стоји као саливена.

У дочекивању гостију Игору помажу жена Татјана и троје најмлађе деце, сви у одорама житеља древне Русије. Најмлађи Глеб, одевен као мали принц, са задовољством игра улогу живог експоната, као професионалац се укочи док гледа у објектив. Татјана демонстрира одежде пред камером и брижљиво крије прсте, да се не виде свеже лакирани нокти савремене жене која води рачуна о своме изгледу. У породици Ручиних има укупно шесторо деце.

„Старија ћерка већ очекује дете, а старијег сина се спремамо да испратимо у армију“, прича Татјана, ређајући пред гостима сувернире – украсе у староруском стилу.

У музеју „Кнежеве одаје“ посетиоци могу да виде предмете прављене техником старом 1000 година. Извор: Адиља Зарипова / Росијска газета.

„У нашем музеју све може и треба да се додирне и проба“, са поносом објашњава Игор. „Све што видите ми правимо од природног материјала који су у оно време користили наши преци. На пример, кувамо храстову кору да бисмо добили црвену боју за кошуље. Наравно, за то је потребно доста времена и средстава. Али све што зарадимо, ми уложимо у музеј. Нас нико не финансира.

Прича о „Кнежевим одајама“ пре неколико година је добила наставак: на територији кремља Игор је основао још један музеј:

„Рад на ‘одајама’ буквално нам је дао крила. Град је постао интересантан, људи су почели да долазе. Сад Белозерск тражи сопствени бренд. Предлагали су нам да кренемо путем Великог Устјуга, тј. да оживимо ликове из бајки. Али ми смо поново потражили решење у историји. Испоставило се да су Викинзи својевремено били чести гости у Белозерску, јер се наш град налазио на трговачком путу из Скандинавије у Арабију. Тако се појавила идеја да створимо Викиншку кућу.“

Уз звеку штитова Игор громким гласом пева песме на језику древних Викинга, и нуди својим посетиоцима да обуку одећу од животињске коже, да самељу зрно на жрвњу, да попију мало домаћег вина. Музеј има и мајстора за справљање пива, и ковача који од грубог метала прави најнежније ружине латице. За децу је предвиђен посебан програм са гађањем из лука и бацањем копља. Белозерск није туристичко место, али музеји Игора Ручина примају око 10 хиљада посетилаца годишње.

„Наравно, то није велика бројка, али за Белозерск, који има свега 10 хиљада становника, врло је упечатљива“, каже Игор. Недавно нас је посетио познати археолог, професор Универзитета ‘Готланд Ден Карлсон’. Он проучава трагове боравка Викинга у Русији. Толико му се свидео наш музеј, да је званично уврстио Белозерск у међународну туристичку маршруту ‘траговима Викинга’. Рекао ми је: ‘Развијајте инфраструктуру и ми ћемо вас затрпати туристима’. Али сада у Белозерску странац нема где да одседне. А шта ми можемо да урадимо? Наша туристичка агенција ‘Кнежеве одаје’ једина је у граду, у њој ради само троје људи. Сваки пут у сусрету са чиновницима молимо да се бар кремљ доведе у ред, да гости не газе по барама. Неки по граду говоре да ми све треба сами да реновирамо. Кажу: ‘Ви сте уновчили нашу историју, ви све и реновирајте’.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.