Италијани предлажу ново објашњење Тунгуске експлозије

Језеро Чеко у Источном Сибиру. Извор: Комерсант.

Језеро Чеко у Источном Сибиру. Извор: Комерсант.

Научници из Болоње предлажу ново објашњење славне Тунгуске експлозије 1908: сибирско језеро Чеко је заправо кратер. Што је најзанимљивије, језеро се заиста не помиње у локалним документима и архивама из 19. века.

„Новинарска патка на италијански начин“ и „Невероватни доживљаји Италијана у Сибиру“ – то су најчешћи наслови новинских вести о томе како је италијанским научницима пошло за руком да пронађу фамозни Тунгуски метеорит. Шта могу, јелте, да схвате ти препланули Италијани у нашој суровој сибирској тајги? Али, није у питању шала. Италијански научници из Института за морску геологију ISMAR у Болоњи одавно трагају за најславнијим космичким телом које је ударило нашу планету. Неки од њих, на пример руководилац експедиције, геолог Лука Гасперини, познају те крајеве тајге боље од појединих староседелаца.

„Ја сам се још као дете заразио загонетком Тунгуског метеорита и жарко сам желео да га пронађем“, објашњава италијански професор своју љубав према бескрајним сибирским мочварама. „И наравно, чим се појавила таква могућност, окупио сам екипу стручњака и кренуо са њима у Русију...“

„Тек сам замахнуо секиром, кад одједном, небо се на северу раздвоји, и на њему се појави ватра, широко и високо изнад шуме“, тако је пад Тунгуског метеора 1908. године описао један од малобројних сведока овог догађаја, занатлија Семјон Семјонов. „У том тренутку осетих такву врућину, као да ми се запалила кошуља. Хтео сам да поцепам кошуљу и да је збацим са себе, али се тад небо састави, одјекну снажан тресак и одбаци ме са трема, а онда поче таква лупњава, као да пада камење са неба или да пуцају из топова, земља задрхта. И тад се отвори небо, са севера прође врућ ветар као из топа, и од њега на земљи остадоше трагови у виду стазица...“


Карта у већем формату

Од „тунгуског инцидента“ прошло је више од сто година. За то време појавио се читав низ хипотеза везаних за метеорит. На пример, 20-их година прошлог века млади петербуршки геолог Леонид Кулик претпоставио је да се језгро „залутале комете“ можда састојало од изузетно ретког ванземаљског минерала чије би откриће дало човечанству неисцрпан извор енергије. Међутим, ниједна од многобројних експедиција у Сибиру није помогла да се пронађе ни сам метеорит, ни кратер који је створен приликом пада. Штавише, у претпостављеном епицентру експлозије експедиције нису нашле никакву јаму, него „мртву шуму“: угљенисано дрвеће је стајало усправно као да се ништа није догодило, само што му је огњени вихор спалио гране и кору.

Откриће на дну

Спаљена тајга у области око центра Тунгуске експлозије. Фотографија из архиве експедиције Леонида Кулика 1927.

Верзија која је заинтересовала Италијане први пут је објављена почетком 1960-их година. Тада су совјетски геолози обратили пажњу на језеро Чеко, удаљено 8 километара од претпостављеног места експлозије. Језеро је имало облик сувише правилног круга, и то је научницима било сумњиво. Међутим, пре пола века није било техничких могућности да се било шта провери.

„Пре извесног времена сам био на језеру заједно са колегама са Болоњског универзитета, направили смо неколико мањих пробних бушотина и узели узорке тла близу обале“, каже професор Гасперини. „Испоставило се да испод муља на дну језера постоји слој сасвим другачијих наслага, назвали смо их „сибирска каша“. Тамо је земља помешана са свакојаким отпацима и комадима дрвета. Наши палеолимнолози нашли су у тој „каши“ полен дрвећа који није старији од сто година.

Пре три године италијански научници извршили су још једно истраживање: уз помоћ сонара и ехолота саставили су тродимензионалну рељефну карту дна језера Чеко.

„Језера у Сибиру нису много дубока и по правилу имају равно дно. Али језеро Чеко има дно у облику купе, а дубина најниже тачке купе је већа од 50 метара, што је врло нетипично за сибирске водене базене“, објашњава Гасперини. „Постоји само једно објашњење: језеро је уствари кратер који је направио метеор приликом пада.“

Да би проверили своју теорију, Италијани су претресли руске архиве.

„Помислили смо: шта ако успемо да нађемо документе који сведоче да то језеро није постојало пре пада метеора?“, прича професор Гасперини. „Можда ће се то некоме учинити као ‘немогућа мисија’, али ми смо у томе успели! У једном архиву Краснојарска нашли смо карту старе Јенисејске Губерније, објављену још 1883. године. И на тој карти нема никаквог језера Чеко. Такође нема никаквог помена о том језеру ни у писмима, ни у извештајима полиције, нити у било каквим другим изворима претпрошлог века. А зашто? Можда никога није било брига за то језеро, али може бити да оно тада једноставно није постојало!

Најзад, главни адут италијанских научника састоји се у томе да је недавно професор Мишел Пипан са Универзитета у Трсту изнајмио у Краснојарску хеликоптер Ми-26 и извршио геомагнетно снимање језера и његове околине из ваздуха.

„И баш у центру језера апарати су забележили велику магнетну аномалију, тј. тамо се налази маса материјала која има снажно магнетно поље. Потпуно сам убеђен да је то наш метеорит!“

За коначан тријумф теорије недостаје само једна ситница: узорак метеоритске материје, извађен са дна језера. У ту сврху италијански научници планирају да допреме на језеро Чеко пловну гарнитуру за бушење тла која ће омогућити да се „дохвати“ бар комадић метеоритске материје. Научници за сада немају новца за ову иницијативу, али то им није сметало да у угледном астрономском часопису Geochemistry, Geophysics, Geosystems објаве чланак у коме тврде да су одгонетнули тајну Тунгуског метеорита.

Да нису мало пожурили?

Толика нестрпљивост у извођењу закључака већ је изазвала резервисане реакције у академској средини.

„Видећемо шта ће успети да ураде“, рекао је у интервјуу за „Огоњок“ Михаил Назаров, руководилац Одбора за метеорите Руске академије наука. „Одавно је доказано да је Тунгуски метеор експлодирао у ваздуху, распршивши се у микроскопску прашину. Зато не мислим да се у тој области могу очекивати било какве сензације, утолико пре што су хипотезу о језеру Чеко одавно проверили и наши стручњаци, чак се космонаут Георгиј Гречко спуштао на дно у аквалунгу...“

Сличног мишљења је и Дмитриј Качалин, руководилац истраживачке екипе „Камење с неба“ и редовни члан Руског друштва љубитеља метеорита: „Најбољи доказ да су Италијани у праву нису чланци у часописима, него узорак метеоритске материје. Докле год нема таквог узорка, о проналаску Тунгуског метеорита може се говорити само хипотетички.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.