Ојмјакон: живот у најхладнијем насељу на планети

Бајковити зимски пејзажи и најхладнија тачка северне полулопте. Извор: РИА „Новости“.

Бајковити зимски пејзажи и најхладнија тачка северне полулопте. Извор: РИА „Новости“.

Источносибирско село Ојмјакон је веома необично место. То је најхладније насеље на планети, али током дугих поларних дана у њему сунце увек заслепљујуће сија и срећни стогодишњаци на минус 70 степени напасају ирвасе.

Источносибирско село Ојмјакон (Република Јакутија) једно је од најхладнијих места на планети. То је уједно и најхладнија тачка на северној земљиној полулопти и најхладније стално насељено место на Земљи. Зими температура на овом „полу хладноће“ пада на минус 60 степени Целзијуса. Тешко је замислити да људи уопште могу живети у тако тешким климатским условима, а тај крај је заправо чувен по својим дуговечним житељима.

У Ојмјакону се и вода чудно понаша: не замрзава чак и на минус 60. Нема ту никаквих враџбина или шаманизма. Дубина замрзавања тла у овом региону је највећа на свету – до 1500 метара у дубину. Смрзнута земља се шири и потискује подземне воде на површину. Реч „ојмјакон“ на језику овдашњих Тунгуса управо то значи: „река која се не смрзава“. Поларни дани су увек сунчани. У долини између планина простире се мешавина тундре и степе, где мирно лутају космати коњи који нису већи од циркуског понија и нимало не личе на своје сроднике из топлијих крајева: њихова густа длака зими буде дуга и по 10 сантиметара, а грива им не покрива само врат, него и део леђа. Издалека се не може лако одредити да ли је коњ или медвед. Ови јединствени јакутски коњи су вршњаци мамута. За Тунгусе, овдашње житеље, они су верни саборци у преживљавању на „полу хладноће“.

Да мамути нису изумрли, кажу научници, они би данас живели управо у околини Ојмјакона. На метеоролошким картама целог света јакутско насеље означено је као најхладнија тачка Северне полулопте. За прво место се бори још и Верхојанск, где је апсолутни минимум температуре -67,8 степени Целзијуса забележен у фебруару 1892. године (на Ојмјакону се у то време још нису вршила мерења). На сувенирима у Ојмјакону пише -71,2C, али тој бројци не треба веровати, то је теоретска вредност коју је одредио академик Сергеј Обручев 1926. године као најнижу могућу тачку пада температуре.
На мразу испод -60 степени за неколико секунди може да промрзне лице ако се ничим не заштити – довољно је да само мало дуне ветар. Жива се у термометрима замрзава, а кад се врела вода сипа у шољу и проспе у ваздух, претвара се у снежни облак. Врло је тешко упалити ауто на таквом мразу. Страни аутомобили се по таквом времену уопште не могу упалити, а руски „Урал“ или „УАЗ“ могу да се загреју само уз помоћ отвореног пламена из лет-лампе. А кад се ауто тек загреје, он мора првих неколико километара да иде само право, јер приликом скретања може да отпадне точак.

Па ипак, у таквим, рекло би се нељудским условима овдашњи житељи су успели да нађу компромис са природом и чак су постали славни по великом броју дуговечних људи. На дужину живота вероватно утичу већ познати фактори: савршено чист ваздух, савршено чиста вода, активан начин живота и здрава исхрана. Људи овде једу углавном рибу, коњско месо и млечне производе. Недостатак воћа се компензује дивљим плодовима.

Тунгус Андреј Данилов има 102 године. Читав живот је чувао ирвасе, то му је био посао. Тунгуси су престали да праве колибе од ирвасове коже, тако да Андреј ноћива у шатору од цираде на минус 70 степени, и увек је бодар и расположен. Отац му је живео 117 година, а мајка 108. Андрејеви пријатељи, брачни пар Арјан и Афросинија, живе у округлом шатору који се зове „јурта“. Никада нису имали деце, па су недавно, кад су напунили 90 година, усвојили једну девојчицу. Сада се Арјан и Афросинија баве гајењем стоке. Кажу да никада у животу нису били болесни. Обоје верују да су узрок њиховог здравља два млечна производа: хајак и кјорчех. Хајак по укусу и боји подсећа на пуномасни путер. Кјорчех по рецептури личи на наш сладолед: свеже кравље млеко се умути са воћним плодовима, а затим се добијена маса замрзава и од ње се праве лепиње.

Па ипак, најпознатије јело на Ојмјакону је „строганина“. Она почиње да се припрема још док се лови риба. Спрема се искључиво од деликатесних врста рибе: кечиге, младице и „чира“ (Coregonus nasus), с тим што риба мора бити уловљена под ледом. Тек уловљену рибу Тунгус убија једним прецизним ударцем и пушта је да се замрзне, али је све време исправља, јер ако се замрзне искривљена, тешко ће се после стругати. Строганина се једе скоро исто као шпански хамон. Замрзнуту рибу уносе у кућу и одмах почињу да је стругу (на руском: „строгать“, отуда и назив „строганина“). Риба се струже тако да сваки слој буде прошаран поткожним масним ткивом – управо оно садржи масне киселине Омега-3, које побољшавају рад срца и успоравају старење.

Сва ова јела није могуће припремити у неком јужнијем граду, нити их је могуће допремити на југ. Она постоје искључиво као део живота на Северу, тамо где сунце заслепљујуће сија током поларних дана, где стогодишњаци напасају ирвасе, а малени коњи личе на медведе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.