Какву тајну крије матрјoшка?

Свет је сазнао за матрјoшке 1900. године, када је једна таква лутка однета у Париз на међународну изложбу домаће радиности и тамо освојила медаљу. Али, каква је историја ове необичне лутке?

Лутке-амајлије. Извор: РИА „Новости“ / Аврора, Артјом Павлов.

Играчке постоје откако постоји човечанство. Првобитни људи су их правили од костију и камена. Археолози стално наилазе на различите фигуре за које је тешко одредити да ли више личе на људе или на животиње. Додуше, многи научници сматрају да то уопште нису играчке, него предмети религиозног култа. Засигурно се зна само једно: прва играчка сваког детета у свим временима и народима била је звечка.

 „Шаркунок“, „пеленашка“ и лутка „дорожница“

Музеј руских играчака у Измаиловском кремљу у Москви има много експоната, а међу њима и звечку коју је у рукама држало дете у доба древне Русије.

Шаркунок. Извор: РИА „Новости“ / Аврора, Артјом Павлов.

„Та играчка се зове ‘шаркунок’. Прављена је од брестове коре, а унутар звечке су била или осушена зрна грашка, или семенке јабуке“, објашњава Светлана Колосова, кустос Музеја руских играчака. „Детету су давали шаркунок чим се роди. Али постојала је и лутка коју су сеоске жене правиле пре него што дете дође на свет.“

То је била лутка „пеленашка“. Правили су је од комадића мајчиног или бабиног одела. Било је забрањено да се тканина сече, зато су је кидали, а такве лутке су се понекад звале „рванке“ (од руског „рвать“ - кидати). Пеленашку би стављали у колевку да „греје“ будуће новорођенче.

Такође се сматрало да пеленашка помаже жени при порођају. И иначе, основна намена те лутке била је да штити и чува род од свакојаких недаћа, тј. да буде чувар родовске заједнице“

Светлана Колосова, кустос Музеја руских играчака

Пеленашка је више „играчка за одрасле“, јер је то лутка-амајлија.

Занимљиво је да су код Словена, али и код многих других народа, лутке у почетку прављене за одрасле, а тек касније за децу.

У сеоској кући је било много амајлија. Лутка „зерновушка“ била је задужена за летину и чувала је зрно од труљења, „десјатиручка“ је помагала младој домаћици, а минијатурна „дорожница“ је штитила путнике.

„Наравно, лутке-амајлије су биле везане за веровања тога доба. Интересантно је да нису имале очи. Ако се таквој лутки додају очи, сматрало се да то већ није амајлија, јер онда она види и оно што не треба, па у њу може да се усели зли дух. Међутим, временом је лутка престала да се доживљава као магични предмет и постала обична дечија играчка“, прича Светлана Колосова.

{***}

Димковски коњаници. Извор: РИА „Новости“ / Аврора. Артјом Павлов.

„Стригушке“, витез Полкан и димковски коњаници

Најпре су играчке прављене од сламе и звале су се „стригушке“. Једноставније стригушке могле су бити и од дрвета, а сложеније су прављене од крпа.

У 11. веку се у Русији појављује први грнчарски точак. Са појавом грнчарства деца су добила играчке-звиждаљке од глине. Наравно, у почетку су оне прављене од отпадака при изради важнијих предмета: ако грнчару остане вишак глине од глинене посуде, ето прилике да се и деца обрадују.

Прављење глинених играчака је касније постало посебан занат. И данас су свима добро познате филимоновске, плешковске, каргапољске и димковске глинене играчке.

„Иако су све оне направљене од истог материјала, ипак су веома различите, лако их је разликовати по начину моделирања и шарања. На пример, филимоновске играчке увек имају танке пруге, док плешковске уопште нису обојене. Каргапољске, опет, имају карактеристичне боје и главног јунака: витеза Полкана. Препознатљиви су и димковски храбри коњаници и румене госпођице“, прича Светлана Колосова.

{***}

Прва руска матрјошка, звана Матрјона. Извор: РИА „Новости“ / Аврора, Артјом Павлов.

Како је Фукуруму постао Матрјона

У богатим кућама је поред глинених звиждаљки било и играчака од скупљег материјала. На пример, лутке од порцелана су обликоване као лепе ћерке богатих трговаца, гренадири, па чак и царице. Истина, оне су служиле за украс, тако да су добростојећа деца могла само да их гледају. Тако су се и звале: „лутке за гледање“.

Порцеланске лепотице су се појавиле у Русији пред почетак 19. века, а крајем тог столећа у Русију је донет прототип играчке која данас побија све рекорде по броју експоната у нашем музеју. То је, наравно, матрјошка“

Светлана Колосова, кустос Музеја руских играчака

Матрјошка се одавно доживљава као један од симбола Русије, али ова играчка, која је постала сувенир, страног је порекла.

Најчешће се помиње верзија да је прототип матрјошке била фигура будистичког мудраца Фукурумуа, коју је неко донео у „Дечије васпитање“ – московску радионицу за израду играчака познатог индустријалца и мецене Мамонтова.

„Тешко је рећи одакле је Фукуруму донет. Можда из Јапана, а можда из Француске. Али сви извори се слажу да је фигурица тог мудраца, у којој је било скривено још неколико ситнијих Фукурумуа, надахнула дрводељу Звјоздочкина да створи будућу матрјошку. Играчку је осликао уметник Маљутин“, излаже „родослов“ матрјошке Светлана Колосова.

Од ћелавог старчића са главом надувеном од непрекидног размишљања о будистичким причама, фигурица се трансформисала у сеоску девојку. Убрзо се за њу некако само по себи везало тада веома често име Матрјона, које се касније почело употребљавати у деминутиву: Матрјошка.

Прва матрјошка се састојала од осам лутака, с тим што су на њима приказани и младићи и девојке.

Најпрепознатљивија црта првих матрјошки је било њихово осликавање. Те лутке су обавезно нешто држале у рукама: црног петла, срп, метлу...

„Матрјошка је 1900. однета у Париз на међународну изложбу домаће радиности и тамо освојила медаљу. Запамтили су је, а четири године касније из престонице Француске је стигла велика поруџбина ове играчке“, каже Светлана Колосова.

Тада су се матрјошке већ правиле у радионицама Сергијевог Посада.

{***}

Богородске дрвене играчке. Извор: РИА „Новости“ / Аврора, Артјом Павлов.

„Ковачи“ и куглица на кончићу

Недалеко од Сергијевог Посада се налази село Богородско, где се још од 17. века праве покретне дрвене играчке. Овај занат је настао под утицајем Тројице-Сергијевог манастира који је у то време био познати центар занатских вештина. Чувени „Ковачи“ сељак и медвед постали су симбол тог заната, а сада су стављени чак и на грб овог села.

Међутим, најтипичнија богородска играчка је клатно коме за балансирање служи обична куглица на кончићу.

Најпознатија играчка-клатно су коке које стоје на постољу и кљуцају. Њих су као мали много волели Пушкин и Љермонтов, а и данашња деца се подједнако радују богородским играчкама.

Росијскаја газета. Сва права задржана.