Марина у присуству Москве

Марина Абрамовић поново изазива Московљане да преживе сусрет са аутентичношћу људског доживљавања сусрета. Према речима Абра­мови­ће­ве, Руси добро разумеју то што она ра­ди зато што је то производ сло­венске душе. Како сусрет са Ма­ри­ном из­гле­да руском оку?

Марина Абрамовић и филозофија аутентичног људског сусрета: галерија савремене уметности „Гаража“ у Москви. Фотографије: Сергеј Михејев / Росијска газета.

Филм Метјуа Ејкерса „Марина Абрамовић: у присуству уметника“ на последњем фестивалу „Берлинале“ учествовао је у конкурсу „Панорама“ и освојио награду публике. На 34. Московском међународном филмском фестивалу приказан је у оквиру специјалног програма „Осам и по филмова“, у коме су са својим филмовима учествовали и звезде филмских фестивала – Леос Каракс, Кристијан Мунђу, Улрих Зајдл и Кен Лоуч. Сниматељ Метју Ејкерс, који је направио документарне филмове о Бон-Џовију и песнику Лемону Андерсу, а сада дебитовао (у коауторству са Џефом Дипреом) у филму о „баки перформанса“, свакако не спада међу њих. Али зато је Српкиња Марина Абрамовић у свету уметности фигура светског калибра.

Изузетно сам желела да видим реакцију руске публике на свој рад. Ја сам ипак словенски уметник из Југославије. Мо­ја историја и биографија су те­сно везани за Русију, њену књи­жев­ност и музику — томе су ме учи­ли у школи. Долазак у Мо­скву је за мене веома важан доживљај, може се чак рећи да је то дежа ви. Претпостављам да Руси мој рад разумеју много боље не­го гледаоци у Европи и Амери­ци, јер се у томе што ја радим огле­да словенска душа.“

Марина Абрамовић, у Москви 11. октобра 2011.

Било би неправедно да се успех филма и награда публике објасне само задивљујућом харизмом ове уметнице. Највећи Ејкерсов домет се и састоји у томе што је успео да ту харизму пренесе на екран. А то није лако. Уметница не мудрује много, ако се не рачуна полушаљива изјава о томе како јој је требало 40 година да „алтернативна“ уметност перформанса добије онакав третман у друштву какав има „мејнстрим“. Једноставност у опхођењу, духовитост, одсуство спољашњих ефеката и аутентичност осећања — све су то особине које красе ову уметницу. Она без устезања прича и о гомили посла везаног за папирологију и администрацију којим она као уметник мора да се бави, и о таквој „прози“ као што су рачуни у банци, и о „спасоносној“ конструкцији њене столице (за случај „хаварије“ за време свакодневног осмочасовног перформанса у току тромесечне изложбе у њујоршком Музеју модерне уметности 2010). Камера је види пред отварањем изложбе како лежи болесна у црвеној постељи (а разболела се буквално пар дана пре отварања), сва у црвеном („Знате, црвена боја даје енергију, то је оно што ми треба у овом тренутку“), како стоји у лифту затворених очију, или лицем у лице са гледаоцима који се стално смењују, или како се од болова, кад прође дан, сручи под сто и остане тамо да лежи...

Сама Марина у филму каже да постоје „три Абрамовићке“: једна је снажна уметница са гвозденом вољом; друга је слаба жена, васпитана у строгој атмосфери породице бивших партизана и народних хероја Југославије; трећа — жена са животним искуством, иза које је живот са његовим падовима и успонима. Ејкерсов филм даје могућност да је видимо у све три хипостазе. Ејкерс је на први поглед снимао припрему изложбе у Њујорку, гледаоце у салама, интервју... Једном речју, пратио је догађаје. А уствари је успео да са пуно пажње у целини дочара онај контраст који умногоме одређује суштину Абрамовићеве. Гледалац са једне стране осећа моћ аскетске личности, сурове и окрутне, пре свега према себи, и одважне до безумља. Са друге стране, осећа и незаштићеност, жртву и лепоту жене која четрдесет година заредом стоји на удару. У кадру су црно-беле фотографије њених чувених перформанса из 1970-их, када она бритвом урезује звезду на своме телу или лежи губећи дах усред подијума окруженог ватром, где се она и Улај сударају свом силином... Истовремено се пред нама одвија и перформанс 2010. године у Музеју модерне уметности. Чудна ми чуда, рекло би се на први поглед. Седи жена на столици усред атријума у музеју и гледа право у очи сваком посетиоцу који седне наспрам ње. Седи, не помера се, пролазе сати, пролазе дани. Али што даље време одмиче, све је очигледније да ми постајемо сведоци њене унутрашње борбе. Уметница се бори са собом, са болом, са временом.

750 хи­ља­да гле­да­ла­ца је до­шло да се срет­не са Абра­мо­ви­ће­вом у Му­зе­ју мо­дер­не умет­но­сти у Њујорку.

„Уметник треба да буде ратник“, омаћиће се Абрамовићевој у филму, „ратник који не осваја само нове територије, него и самога себе“. Перформанс није позориште, перформанс је живот. Није то кечап и вода, то су крв и сузе, а проливају се овде и сада. Заслуга Метјуа Ејкерса је још и у томе што је он успео да време, сабијено под страшним притиском у једну згуснуту тачку садашњости, растегне у читаву причу. При томе се није изгубила напетост мистерије којом су прожете акције Марине Абрамовић.

У филму се развија неколико тема. Најузбудљивија је, наравно, прича која прати односе Марине и Улаја током 12 година. Видећемо их у заједничким акцијама, видећемо и како иду у сусрет једно другом дуж кинеског зида. За тај поход су се припремали осам година, и он се завршио сусретом који је постао и њихов коначан растанак. После тога се нису видели 23 године. И ево, у сали музеја Улај поново седа наспрам Марине. Као некада, док су 14 дана без хране и воде седели и нетремице се гледали. И данас они седе једно наспрам другога, без речи, а низ образе им теку сузе. Једини гест који је Марина дозволила себи биле су нагло пружене руке према некадашњем вољеном. И у том тренутку, класична љубавна прича прераста у монументалну античку драму. И све то без речи, без геста, само са испруженим рукама.

Има у филму и оваква епизода: уочи изложбе уметници прилази чувени мађионичар и предлаже јој да заједно организују хепенинг, не би ли што више збунили и изненадили публику. Кустос који ради са Абрамовићевом одбацује ту идеју: „Мађионичар барата илузијама, а Марина у својим перформансама открива истинску суштину односа, саме себе и других људи“. Уметница помаже гледаоцима да преживе сусрет са аутентичношћу људског доживљавања сусрета.

Искуство унутрашњег доживљаја тешко се да описати, а још теже „документовати“. Метју Ејкерс је успео да реши тај проблем и пружио Московљанима могућност да 106 минута живе у присуству уметника.

Росијскаја газета. Сва права задржана.