Наш Први светски рат

„Напад мртваца“: руски војници смртно отровани гасом последњим животним силама јуришају и побеђују немачку јединицу код утврђења Осовец 1915. године. Из слободних извора.

„Напад мртваца“: руски војници смртно отровани гасом последњим животним силама јуришају и побеђују немачку јединицу код утврђења Осовец 1915. године. Из слободних извора.

28. јула обележава се годишњица почетка Првог свет­ског рата. У Србији он живи у сећању људи, док је у Руси­ји избле­део и готово да је из­брисан из народног сећања.

Први светски рат заузима различито место у историјском памћењу Русије и Србије. У Русији је овај рат некако избледео и готово да је избрисан из народног сећања, и поред тога што је од свих земаља које су учествовале у Првом светском рату управо Русија имала највеће губитке (1,3 милиона, према прорачунима генерала и војног историчара Н. Н. Головина).

У Србији је, напротив, врло живо сећање на Први светски рат као на доба херојских подвига. Таква успомена се активно обнавља у народној свести. Само у 21. веку снимљено је неколико српских филмова о Првом светском рату: Где цвета лимун жут, Свети Георгије убива аждаху“ и Беса. Шта је разлог толиких разлика у историјском памћењу?

Улазак Србије у рат

Као што је познато, званични повод за рат био је такозвани Сарајевски атентат, када је 28. јуна 1914. године српски гимназијалац, члан српске националистичке организације Млада Босна, у Сарајеву убио наследника аустроугарског престола ерцхерцога Франца Фердинанда и његову жену.

У очима Европе то је било довољно да се сав српски народ оптужи за убиство (карактеристично је да је на дан убиства у Сарајеву почео погром Срба). Међутим, детаљнија анализа догађаја даје сасвим другачију слику. Ситуација на Балкану 1914. године била је изузетно напета. У периоду од 1907-1914. године Аустроугарска је у више наврата провоцирала Србију у жељи да изазове рат. Три пута су Србима постављани ултиматуми. Сва три ултиматума су задирала у виталне националне интересе српске државе и српског народа, али их је Србија ипак испунила. То, међутим, није одвратило агресора. После убиства престолонаследника Франца Фердинанда, у Сарајеву 28. јуна 1914. године, уследио је нови ултиматум, још један у низу. Од Србије су захтевани нови уступци. И да није било тог сарајевског убиства, нема сумње да би повод за нови ултиматум свакако био пронађен. Тако је Први светски рат за Србију уствари био одавно очекивани рат за своју националну независност, тј. праведан и ослободилачки рат. Управо зато се он тако упечатљиво сачувао у историјском памћењу српског народа.

Европа је углавном била негативно настројена према Србији. У европској штампи низале су се оптужбе на рачун српских власти, с тим што у нападима на Србију нису учествовали само немачки и аустријски листови, него и читав низ енглеских и француских новина.

Русија као савезник Србије

УтојсложенојситуацијизаСрбијујебиласпасоноснапозицијарускихвластиирускогдруштва,каоиличнапозицијаНиколајаII,којинисуималинамерудабратскисловенскинародоставенацедилу.23.јулајеАустроугарскапоставилаСрбијиултиматумиистевечерисрпскавладасеобратилаРусијизапомоћ.Уноћиизмеђу23.и24.јунарускиопуномоћеникШтрандмантелеграмомјејавиоС. Д.СазоновузаноћнупосетупринцаАлександраРускојмисији:ЊегововисочанствомијерекаодасвенадеполаженаимператораиРусију,јерсамоњенамоћнаречможедаспасеСрбију“.

Шира јавност је ма­ло упозната са за­је­дничком борбом и спле­теним судбинама Руси­је и Србије у овом рату.

УскоросуСрбидобилииматеријалнидоказрускогпријатељства.НиколајIIје30.јунапозитивноодговорионамолбуСрбиједајојЦарскаРусијауступипушке.Сазоновје7.јулапослаотелеграмуБеоград:ИмператорујебилоугоднодаизразисвојупринципијелнусагласностдасенаВојнисаветизнесепредставкаоуступањузасуму...изрезерви...120хиљадатролинијскихпушакаи120милионаметака.

Руска армија је и сама трпела катастрофалну несташицу пушака и муниције, што је био узрок многих пораза у предстојећем рату, али као што се у историји много пута дешавало, Русија је са балканском словенском браћом штедро делила и оно последње што је имала. Црна Гора је чак издржавала своју војску захваљујући субвенцијама руске владе, а те субвенције су 1912. године износиле половину (!) укупног буџета црногорске државе.

Доследна дипломатска подршка Русије омогућила је Србији да не попусти пред аустријским ултиматумом, али је зато саму Русију увукла у рат.

{***}

Руски постер из времена Првог светског рата. Из слободних извора.

Мотиви Русије за улазак у рат

ДанасјемодернооптуживатиРусијузаимперијалистичкеамбицијеивођењератовауциљупроширивањатериторија.Такосе,измеђуосталог,говориикадајеречоучешћуРусијеуПрвомсветскомрату.Алитакватврдњанеманикаквевезесаистином.Дабисмотосхватилинеморамотражитидокументеуполулегендарнимтајнимархивама.Довољноједасамалоздравогразумапогледамокарту.ТрговинаРусијесаземљамаБалканскогполуострванијебилапресуднанизатеземље,низаРусију,иизносилајесамонеколикопроценатаодњиховогукупногробногпромета.Прематоме,економскаекспанзијавансопственихграница,којајезаЕнглеску,ФранцускуиНемачкубилавеомаважна,заРусијунијемоглаимативеликизначај.Остаје,дакле,онастандарднаоптужбадаРусија,тобоже,тежикатериторијалнојекспанзији.Међутим,конкретнопитањекаквејезаправотериторијалнеамбицијеималаРусијакадаје1914.годинепожртвованопритеклаупомоћСрбији,остајебезодговора.

Русијајестеималастарустратешкутежњудазаузмемореузе,тојетачно.АлиодвременаАлександраIIIитатежњасесводилаискључивонаосвајањеБосфорасациљемдасезатвори“ улазуЦрномореисамимтимобезбедипоуздансистемодбранејугаРусијеитакоискључимогућностпонављањадогађајаизКримскограта.Тосучистотеоретскипланови,алинионинемајуникаквевезесареалнимуласкомРусијеуПрвисветскиратрадиинтересаСрбије.СрбијаникаконијемогладапомогнеРусијиуосвајањумореуза,јерсесањимаинеграничи.Аштојенајважније,Турскајеушлаураттекуновембру,стимштоитоњеноучешће(уопштеурату,каоиучешћенастраниЦентралнихсила)допоследњегдананијебилоочигледно.Уосталом,Русијајеипослеуласкаурат,априла1915.године,билакрајњескептичнапремаплановимасавезникадаспроведуДарданелскуоперацијуиодбилаједаистовременосањомизвршидесантнаБосфор.Дакле,црноморскимореузинисубилиразлог,каониобећањеНиколајаII,дато14.августа1914.године,даћепослепобедеуратуујединитиПољскоцарствоипољскеземље,којећеодузетиодНемачкеиАустроугарске,идаћетобитиаутономнадржавауоквируРускеИмперије,тј.даћепроширитивећпостојећеПољскоцарство(којеје,иначе,Русијиправилогомилупроблема).Свесутобилепоследицератакојијевећбиопочео,анењеговузрок.ПозицијуРусијеразговетнојеформулисаоСазоновуразговорусаБјукененом:ЈединажељаРусијејестедајеоставенамиру.Русијанегајиникаквеагресивненамеренипротивкогаижелидасвесвојенапорепосветиразвојусвојихунутрашњихресурсаиизградњижелезничкихпругакојесујојтоликопотребне.Периодекспанзије,крозкојијепрошла,већјезавршен.

Да није било Русије, Аустрија би ударила целом ар­ми­јом на Ср­бију и никаква хра­брост је не би спасла.

И са рационалног гледишта Русији није био потребан рат, поготово није био неизбежан, јер да је хтела да остави Србију саму против Аустроугарске, ништа је у томе не би могло спречити. Без позиције Русије све је то могла да буде само друга Босанска криза, и ништа више. Уопште није извесно да би се друге велике силе умешале. Аустрија би ударила целом својом армијом и српска храброст у том случају не би спасла Србију, колико год била велика. Била би то сувише неравноправна борба. Да би се схватило колико је са војног аспекта учешће Русије било важно за Србију, довољно је погледати догађаје у почетном периоду рата.

Историјска је истина да је Русија била вероватно једина земља која није ушла у рат из економских разлога или из жеље да прошири територије, него искључиво из духовних разлога, у жељи да спасе од окупације народ који се у Русији доживљавао као пријатељски.

Координирана дејства руске и српске војске

Кампања у августу 1914. године је речит пример узајамног деловања српске и руске армије. Аустроугарска је била принуђена да своје основне снаге преоријентише са Србије на руску армију, која је започела свеобухватну Галицијску операцију. Али и српска армија својим дејствима не само да је нанела озбиљне материјалне губитке Аустроугарској, потиснувши противника до Саве и Дрине, него је још и помогла руском фронту тако што је везала аустријске формације за балкански фронт и задржала њихово пребацивање у Галицију. Званична аустријска историја овог рата бележи да су контраофанзиву Срба код Шапца задржавале знатне снаге друге армије и да је то трајало дуже него што је било пожељно. Аустријска команда је била принуђена да промени свој план за Галицију, нарочито за Лавов, према коме су надирале осма и трећа руска армија.

Београд се налазио на граници, али је Аустрија успела да га заузме тек 2. децембра, а до тада је српска армија већ добила од Русије и Француске помоћ у оружју, муницији и провијанту. То је омогућило српским трупама да од 3. децембра пређу у напад, тако да су већ 15. децембра Срби ослободили Београд и протерали Аустроугаре са своје територије.

Руске трупе су, са своје стране, током Галицијске битке заузеле готово целу источну Галицију и готово целу Буковину са градом Черновцима, и опколили су Перемишљ. 10. новембра руска армија је заузела Лупковски превој и прешла Карпате. У тој грандиозној бици поражене су главне снаге Аустроугарске. Планови немачке команде да задржи цео Источни фронт само снагама аустроугарске армије претрпели су крах. У току поменуте операције армија Руске Империје испуњавала је свој савезнички дуг, што је спасло Србију од слома. Аустроугарска команда задуго је одустала од даљих активних дејстава у Србији. Оставила је само два корпуса, а све остале снаге пребацила је на руски фронт.

{***}

Одред руских козака 1914. године. Из слободних извора.

Русија, Србија и западни савезници

Што се тиче резултата рата, за Србију су они били врло двосмислени. Њени губици су били катастрофални. Услед масовне глади, епидемија и репресија, живот је изгубило преко 467 хиљада цивила. Према подацима југословенске владе, објављеним 1924. године, током рата је погинуло 365 164 српска војника и официра. За четири године Србија је укупно изгубила шестину становништва, рат јој је оставио 164 хиљаде инвалида и 500 хиљада сирочади. Ти губици се пропорционално могу упоредити са губицима СССР-а у Другом светском рату. Србија и данас осећа последице те демографске катастрофе.

Због свега тога наши савременици се питају да ли је била оправдана политика која је имала такав резултат? Сва је прилика да то питање не треба постављати Србима. Као што је напред показано, српска држава и српски народ нису били агресори. Они су само бранили своју земљу.

Треба рећи да је у Србији постојао својеврсни култ савезника у Првом светском рату. То се нарочито тицало Русије и Француске, које су поднеле највећи терет рата на копненим фронтовима. Па ипак, крах царске Русије 1917. године ослободио је место „старијег брата“ за Француску. На споменику захвалности Француској у Београду пише: Волимо Француску као што је она нас волела. У Русији се на ту љубав Француске гледа са приличном дозом скептицизма.

Добро је познато како се француски врховни командант, генерал Жофр, 1915. године упорно противио српским и руским плановима о преношењу главних војних напора Антанте на Балкан са циљем ослобођења окупираних српских земаља. Исти тај Жофр је оставио на француском фронту две од укупно четири руске бригаде, упућене на Солунски фронт да помогну српској армији која се борила последњим снагама. Према запажањима руске војске Французи су се на том фронту трудили да основно тежиште ратних дејстава пребаце на српску армију и руске бригаде. Реч је о другој посебној и четвртој посебној бригади, које су доспеле на Солунски фронт у лето 1916. године. Тамо се борило преко 20 хиљада руских војника и официра (мада су мање формације руске армије дејствовале у Србији већ од првих месеци рата). У писму, послатом у Петроград 12. јануара 1917. године, представник руског Поморског генералног штаба на Средоземном мору генерал Апрељев скицирао је туробну слику односа француских савезника према Русима и Србима. „Наши официри су ми са великим болом и страшћу причали шта све овде доживљавају, и открили су ми такве детаље њихових односа са Французима, да сам се ја ужаснуо. Причали су да Французи шаљу наше јединице на кланицу, а сами они увек остају по страни и не желе да нам помажу. Ако неко код њих и трпи губитке, увек су то несрећни сенегалски црнци које Французи нимало не жале, као и нас и Србе“. Као што видимо, та „љубав Француске“ према Русима и Србима није баш толико очигледна...

Крај рата и заједничка судбина

Аликакогодбило,ратјезавршензаједничкомпобедомАнтанте.Самоштонакартисвета1918.годиневишенијепостојалаРускаИмперија.Онанијеиздржалатеретратаукојијеушларуководећисесвојимсхватањемзаједничкесудбинесвогаисрпскогнарода. На карти света појавили су се СССР и Краљевина Југославија, касније СФРЈ.Карактеристичноједасусеобеоведржавеираспалескороистовремено,удогађајима90-ихгодинакојејепредседникРусијеВ.В.Путинназваонајвећомгеополитичкомкатастрофом20.века“.Распаддржава,укојимасуРусииСрбибилидржавотворненације,зањихсамезаистајебиовеликакатастрофа.Иопетнамјесудбинабилазаједничка.

Аутор је историчар и виши научни сарадник Руског института за стратешка истраживања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.