Препород црквених звона

Производња звона у Русији доживљава препород, а град Вороњеж је постао један од центара обнављања заборављене вештине.

Фотографије: Григориј Кубатјан.

За време успона и пада СССР-а руска црквена звона су углавном ћутала: била су разбијена, извезена из земље, заборављена по мрачним ћошковима помоћних црквених зграда. А пре октобарског преврата у Русији је сваке године било изливано и до 2 хиљаде тона црквених звона. Ради поређења, највеће звоно на свету је московско Цар-звоно, тешко 200 тона. Значи, да су се у Русији пре Револуције изливали само такви гиганти, сваке године би било произведено најмање 10 комада!

Данас производња звона у Русији доживљава препород. Град Вороњеж је постао један од центара обнављања заборављене вештине. Валериј Анисимов, предузимач из Вороњежа, отворио је 1989. године ливницу на периферији града и до сада је излио преко 20 хиљада звона.

Анисимов сматра да овај бизнис није толико уносан, колико је „душекористан“. Иначе, трошкови се морају сводити на минимум, у противном фабрика уопште не би могла да постоји. То значи да се не упада у дужничко ропство узимањем кредита од банака и да се не купује скупа нова западна опрема, него да се старе совјетске машине оспособе тако да завршавају исти посао.

Валериј има нешто више од 55 година. Своју фирму је назвао „Вера“ у част своје жене, али и у част главне хришћанске врлине. Тамна дуга коса овог индустријалца везана је на потиљку у реп и савијена као код монаха, а у бради се већ види покоја седа. Валериј се крсти чим угледа неки храм, а у Вороњежу их има много. Говори мирно, али енергично, тешко му је упасти у реч. Говор му је прошаран црквенословенизмима – долази до изражаја врста посла: основни наручилац му је Руска православна црква.

Ево нас у Шилову, насељу поред Вороњежа, где је Анисимов отворио своје прво предузеће. Неколико фабричких хала, зграда управе, топионичке пећи, метални калупи, кран гусеничар и још један кран, конзолни, украшен рђом „под старе дане“, који шкрипи и завија по шинама као у финалној сцени неког холивудског акционог филма.

„Шта је овде раније било?“, питам га.

„Био је песак. Све сам ово ја саградио.“

Усред фабричког круга стоји огромно бронзано звоно тешко преко 16 тона, што је отприлике тежина четири минибуса са све путницима. Радници се прилепили за огромну бронзану куполу као пчеле за мед, и буше, стружу, полирају.

„У стара времена један орнамент је обрађиван и по пола године, јер су се трудили да га доведу до савршенства. А ми хоћемо све да урадимо за један дан!“, каже Анисимов. Као да се љути што су наручиоци оставили премало времена, али се уствари поноси. Зна он да ће екипа стићи све да одради за један дан. Од пескирања је сав простор око звона покривен пешчаном прашином. Још само мало и тај део фабрике ће се претворити у плажу, али такву, на којој човеку није до одмора.

Идемо уз степенице према његовом кабинету. На зидовима окачене државне и црквене похвалнице „за усрдан труд“, фотографије са патријархом Алексијем, сведочанство о посети Светој земљи. Поред врата засебно је окачен патент Државног комитета СССР за проналаске и открића од 28. јуна 1991. године на индустријски модел „горњи део звона“. То је један од последњих патената издатих у СССР-у. Недавно је Анисимов саградио нову халу и намерава да прошири посао, тј. да не излива само звона, него и бродске пропелере. Макета будуће производње од „Лего“ коцкица стоји на прозору.

„Јеси ли видео стару железничку цистерну у дворишту? То ће бити пећ. Изливаћемо и пропелере, и највећа звона. Ево, на пример, Вијетнамци хоће да наруче звоно од 250 тона. Биће највеће на свету.“

Првегодинерадафабрикебилесунајтеже.Моралоједасепочнепрактичнооднуле.Нијебилониискуства,низнања.ТехнологијуизрадезвонаВалеријјепроучаваопокњижициспочетка 20. векакојујеслучајнопронашаоуЛењиновојбиблиотециуМоскви.Садасевећможеговоритиовисокотехнолошкојпроизводњи.Моделзвонасепрорачунаванакомпјутеру,аиконе,којесууметницинасликалиувоску,скенирајусеиуносеубазуподатака,послечегаихласераутоматскиурезујенаодговарајућојповршиниупотребнојвеличини.

Анисимов сматра да овај бизнис није толико уносан, колико је „душекористан“. Иначе, трошкови се морају сводити на минимум, у противном фабрика уопште не би могла да постоји. То значи да се не упада у дужничко ропство узимањем кредита од банака и да се не купује скупа нова западна опрема, него да се старе совјетске машине оспособе тако да завршавају исти посао.

Руска црквена звона су тежа него она у Европи, и не љуљају се, љуља се само клатно. Јер ако се бронзани џин јако заљуља, може да се сруши цео звоник

„Све треба урадити најмање 10 пута јефтиније него што се иначе ради. Ево, на пример, да би се супертешко звоно натоварило, треба у граду да се изнајми кран Liebherr, а то је 650 хиљада рубаља за један дан рада. Уместо тога може да се унајми 5 тракториста, то је по хиљаду рубаља свакоме. Зими товаримо звоно на саонице, посипамо пут снегом и терамо га до Дона, а тамо на теретни брод, па у луку. Ако ми много траже за превоз до луке, ја онда купим цео брод, па га после продам у Новоросијску.“

Многи покушавају да се овајде од скупих бронзаних звона: да стекну новац или славу.

„Црква никада није плаћала звона. Плаћали су их ‘новокомпоновани бизнисмени’, ‘спонзори’. А новцем управљају посредници: овај фонд, онај фонд, Министарство културе као покровитељ“, прича Анисимов.

Посланици, сенатори, губернатори и друге важне личности желе да „помогну“ у изливању звона и оставе своје име на његовој бронзи. Није то ништа чудно. Ако су руски цареви имали своја звона, зашто би садашњи владаоци били изузетак? Нека их потомци поштују као мецене и добротворе. Име на звону није предизборни плакат или интервју на телевизији, то је директан пут у вечност, тако постају ближи Богу!

„С тим натписима увек имамо проблема. Наручиоци понекад ни сами не знају шта хоће. Често назову телефоном и траже да се нешто измени. Међутим, дизајн сваког звона мора да одобри патријарх. Имали смо, на пример, украс на звонима за Лавру. Са једне стране православне иконе, а поред њих две мале сличице, на њима Путин и патријарх. Ја могу да излијем како тражи наручилац, али откуд знам хоће ли ће патријарх одобрити да Путин буде приказан на звону?!“

Руска црквена звона су тежа него она у Европи, и не љуљају се, љуља се само клатно. Јер ако се бронзани џин јако заљуља, може да се сруши цео звоник! Што је звоно масивније, нижи му је звук и даље се чује. Штета је што данашњи велегради већ више не могу у потпуности да уживају у звуцима црквених звона, јер колико год да је велико звоно, оно више не може да надјача буку аутомобила и градилишта. Али, док постоје такве компаније као што је „Вера“, постоји и нада да ће бар у манастирима и малим градовима Русије благодатна звоњава радовати људе као некада.

Росијскаја газета. Сва права задржана.