Олимпијада као барометар стања руског спорта

Олимпијска репрезентација Русије на Црвеном тргу у Москви. Извор: Reuters/Vostock Photo.

Олимпијска репрезентација Русије на Црвеном тргу у Москви. Извор: Reuters/Vostock Photo.

У Лондону су управо отворене 30. летње олимпијске игре. За руски спорт је то шанса да покаже како трајекторија по којој се кретао последњих година бар више не иде низбрдо.

ЛондонскаОлимпијадасеодржавадвеипогодинепослеОлимпијадеуВанкуверу,којајерепрезентацијиРусиједонеласвегатризлатнемедаљеи понижавајуће 11.местопоукупномбројуосвојенихмедаља.АкосуОлимпијскеигребарометаропштегстањаспорта,ондасулетњеИгреутомсмислудалекопоузданијибарометародзимских,јерјебројмогућихнаградатриипопутавећи,аулогафактораизненађења(кадазбогзимскихусловаиспустимодва-тризлатаипаднемозанеколикоместаналисти)сведенајенаминимум.

Утокучитавогпостсовјетскогпериодарускиспортскибарометарбележиојепад,ипобројунаграда,иупогледустатусаусветскојспортскојхијерархији.Тајпаднијебиострмоглав,алијеипаксувишеочигледан. У Атланти 1996. репрезентацијаРусије више нијеизгледалакаонаследницамоћнерепрезентацијеСССР-а,алинијемораладасебринезадругоместопобројумедаљаизаАмериканаца.Већ2000.годинеуСиднејупрвипутјеосетилакакојојКинезидишузавратиупоследњемтренуткујепретеклаконкурентакојијевећпочеодајесустиже. У Атини 2004. јеињегапустилаиспредсебе,ауПекингу2008.јепоновобилатрећа,аливећвишенијенипокушавалададостигнениКинуниАмерику.ЗатосезаместоувеликојтројциозбиљнонадметаласаВеликомБританијом,којајетадазаосталаизаРусијезачетиризлатнемедаље,аликојаћесесвакаконадомаћојОлимпијадистатусдомаћинапостатистициповећавабројосвојенихмедаљаотприликезатрећину)потрудитидапотиснеРусијусатрећегместа.Ипотиснућеје,акосеживаубарометруспустизаједанилидваподеока.Илибољеречено,акосезаовечетиригодине,коликојепрошлоодпекиншкихОлимпијскихигара,већнијеспустила (амитонезнамојерсејошнијезауставила),негошетагоре-доле,чекајућизатварањеИгарауЛондону.

За екипу у којој има скоро педесет актуелних светских шампиона (по један на сваких десетак спортиста у саставу наше делегације) никако се не може рећи да је лоша, или да је оптутовала у Лондон да тамо губи битке.

Готово је немогуће унапред одредити где ће се на крају жива зауставити, јер руска репрезентација, која је отпутовала у Лондон, има и својих предности, али и недостатака.

Са једне стране, њој, као и у Пекингу, очигледно недостаје оно што је својевремено красило репрезентацију Совјетског Савеза: недостаје јој база. Руски спортисти уопште неће учествовати у две дисциплине: у фудбалу и хокеју на трави, али број дисциплина у којима од њих не треба очекивати посебне успехе (осим ако се не догоди некакво чудо) и даље чини готово трећину целокупног програма: ту су и веслање, и једрење, и коњички спорт, и стреличарство. Истовремено су неки ранији њени адути сада у лошијем стању у односу на Олимпијаду пре четири године. На пример, када је у питању бокс, за три од укупно десет категорија руски спортисти уопште нису имали пласман за Олимпијаду. А о спортисти као што је амерички пливач Мајкл Фелпс, који се у Пекингу осам пута попео на горњу степеницу подијума, Русија може само да сања.

Садругестране,стичесеутисакдајеупротеклечетиригодинеурускомспортубилопозитивнихпромена.Коначноимамоштадаочекујемо,рецимо,одгимнастике,укојојнадвеОлимпијадезаредомРусијанијеималаниједноголимпијскогшампиона,иодпливања,укоменијебилошампионаод1996.године.Тедисциплинесукључнезаукупанбројосвојенихмедаља,ауњимасенајзадпојавиоподмладаккојијеспособандапобеђујенасветскимпрвенствима,илидасебарборизапрвоместо.ТосуАлијаМустафина,ВикторијаКомова,АнастасијаЗујеваиЈулијаЈефимова.Можемодасенадамоиуатлетичаре,којисуииначеобичновадилипросек,анапрошлогодишњемсветскомпрвенствусуосвојилидеветзлатнихмедаљаи,судећипорезултатимасадашњесезонекојојсе,измеђуосталих,истичеЈеленаИсинбајева),могударачунајуинаобарањесветскихрекорда.Ималисууспехаиодбојкаши:онисусталнобилинаједанкоракодзлата,асадасуосвојилииСветскулигуиСветскикуп,ипосталифаворитиОлимпијаде.Требапоменутиимачеваоце,истрелце,идизачетегова,којисууПекингуосталиусенци,ауочилондонскеОлимпијадесунаглавнимнаступимабилисјајни.

У Атланти 1996. репрезентација Русије више није изгледала као наследница моћне репрезентације СССР-а, али није морала да се брине за друго место по броју медаља иза Американаца. Већ 2000. године у Сиднеју први пут је осетила како јој Кинези дишу за врат и у последњем тренутку је претекла конкурента који је већ почео да је сустиже.

Узсвето,Русијајесачуваладисциплинеукојимасењенадоминацијанедоводиупитање:уметничкугимнастикуисинхронопливање.Уданашњевремејеитозапохвалу,јерседешавалодањенадоминацијаиспариутокусамоголимпијскогтакмичења:сетимосесамотрамполине.

За екипу у којој има скоро педесет актуелних светских шампиона (по један на сваких десетак спортиста у саставу наше делегације) никако се не може рећи да је лоша, или да је оптутовала у Лондон да тамо губи битке. Али исто тако не може унапред да се подигне ниво живе у том барометру који стално опада, или да се бар заустави на неком жељеном подеоку. То не могу да учине чак ни они који су одговорни за исход Олимпијаде. Ни председник Олимпијског комитета Русије Александар Жуков, ни министар спорта РФ Виталиј Мутко нису изнели прави план освајања медаља, који је још од совјетских времена за многе постао светиња. Само су рекли оно што је ионако очигледно: оквирно су означили дијапазон могућности руске екипе: око двадесет пет златних медаља. Можда и мало више, а можда и мало мање.

И њих треба разумети. Осећај да је трајекторија кренула узлазном линијом уствари није баш тако убедљив. Сувише често су у протеклом периоду очекивања везана за репрезентацију Русије била изневерена, јер једно су табеле првенстава света и Европе која често много обећавају, а нешто сасвим друго је сурова олимпијска стварност, где у заседи вребају Кинези, а руски фаворити у одсудном тренутку могу да изгубе сав свој предолимпијски сјај. Сувише је велико разочарање кад се унапред броје потенцијалне руске медаље, а после се испостави да је требало бројати много опрезније.

УЛондонућетаразликаизмеђумаловишеималомањевероватнобитијошуочљивијанегоиначе,акосеимајуувидуповећанешансеБританацанаекипнотрећеместо.

Биће то заиста уочљива разлика: или ћемо да се поносимо руским спортом, или ћемо само покушавати да се поносимо нечим другим, што је везано за спорт, на пример бројем милиона рубаља потрошених на изградњу савремених спортских центара, или бројем милијарди потрошених на припрему Олимпијаде у Сочију 2014. године. Али историја (чак и ова новија, ванкуверска) нас учи да ова друга варијанта уопште не занима ни обичне навијаче, ни оне који одлучују о томе ко ће руководити спортом.

Росијскаја газета. Сва права задржана.