Војна тајна: Стаљинов бункер испод обичног московског сокака

То је на први поглед најобичнија једноспратна стамбена зграда у Котелничком сокаку. Ко не зна, тај не може ни да поверује да врата и прозори на тој кући нису прави, тј. да је иза њих голи зид. А са друге стране зида се крије гвоздена купола висока девет и широка шест метара...

Први бункер са кога је скинут печат државне тајне

Како су показала истраживања, улаз је најслабија тачка противатомског бункера. Управо због тога је овај специјални објекат конструисан тако да у њега не може да продре ниједно зрнце радиоактивне прашине, те је безбедан не само од радијације, него и од ударног таласа и светлосног зрачења.

Са истим циљем су конструисана и специјална врата, тешка две тоне. Осим тога, бункер се налази под земљом на дубини од 65 метара, што је равно висини зграде са седамнаест спратова.

У време Хладног рата Совјетски Савез се темељно припремао за Трећи светски рат. Тада је на територији бившег СССР-а изграђено око хиљаду противатомских бункера. Последњи је почео да се гради 1989. на Криму, али се одустало од градње пре него што је бункер завршен.

А овај у Москви, у рејону Таганка, под називом „Бункер-42“, је једини са кога је скинут печат државне тајне, после чега је претворен у Музеј хладног рата.

Бункер је четрдесет година служио као специјални објекат. Његова изградња је почела још 1951., за време Стаљина, а завршена је 1956., после његове смрти.

Сви су мислили да је ту тоалет за војнике

Прво што заинтригира посетиоца је одлична камуфлажа бункера.

Заиста, никоме није могло пасти на памет да се испод обичне једноспратне куће на површини од седам хиљада квадратних метара налази командни пункт стратешке авијације.

„Уопште није било могуће да неко то помисли. Предузимане су све мере да се створи илузија нормалног живота у згради. Светло се овде свако вече палило, а ујутру гасило“, прича кустос Музеја Хладног рата Алексеј Александров.

Специјални објекат је радио нон-стоп. Овде је у једној смени свакодневно радило 600 људи: телеграфисти, телефонисти, везисти, шифранти...

Није било могуће пустити одједном толико људи из зграде, зато су униформисана лица пуштала у зграду по три човека у одређеним интервалима. На исти начин су бункер напуштали они који су одрадили своју смену. Житељи Котелничког сокака били су уверени да ти људи једноставно иду у тоалет. Ако би неко био баш много радознао, војницима је наређено да кажу: овде се налази стручна библиотека.

Залихе намирница у бункеру биле су довољне за месец дана самосталног функционисања

Стручњаци који би били привремено упућени у специјални објекат довожени су на радно место везаних очију. У бункер је могло да се уђе и кроз тајне тунеле. Један је, на пример, направљен између „Курске“ и „Таганске“ станице метроа, а други је повезан са „Таганском кружном“ станицом. Тунелима се стиже у четири цилиндрична блока од којих је сваки имао своју посебну функцију.

„У блоку број четири је била команда. У суседном, првом блоку били су телефонисти, телеграфисти, шифранти, везисти и други стручњаци. У другом блоку се налазила апаратура за везе, а у трећем све што је потребно за функционисање специјалног објекта“, објашњава Алексеј Александров.

Објекат је имао сопствене агрегате, систем вентилације, па чак и две бушотине за артешку воду, а залиха је било довољно за цео месец самосталног функционисања.

Све ово посетиоци могу да чују од радника музеја. И не само да чују, него и да виде својим очима.

„Хладна прича“ или Музејска прашина

У биоскопској сали се групама посетилаца приказује документарни филм „Хладна прича“. Филм говори о времену сукоба између СССР и САД, о трци у наоружању, о напетој међународној ситуацији...

На екрану се смењују препознатљиви кадрови филмске хронике: нуклеарна експлозија у Хирошими и Нагасакију, Черчилов говор у Фултону, Курчатов, Семипалатински полигон за нуклеарне тестове у Казахстану, ракете средњег домета...

Обавезна тачка у програму посете музеју је имитација лансирања ракете са нуклеарном бојевом главом као одговор на удар Американаца.

Бункер је грађен тако да траје вековима, а да ниједно радиоактивно зрно прашине не продре у њега. Додуше, овде ипак има прашине, али она уопште није опасна, јер је то обична музејска прашина.

Росијскаја газета. Сва права задржана.