Да не тражимо непријатеље

Радници из бивших совјетских република на улицама Москве. Извор: Комерсант.

Радници из бивших совјетских република на улицама Москве. Извор: Комерсант.

Социолози Фонда „Јавно мњење“ (ФОМ) објавили су резултате анкете на тему међунационалних односа у Русији. Шта грађани Русије мисле о „дошљацима“? Кога „не могу да смисле“ и ко је „на лошем гласу“?

Испитаницима је понуђено „политички суперкоректно“ питање: „Русија је вишенационална земља. Да ли Русија по вашем мишљењу, у целини гледано, има више користи или више штете од тога што у њој живе људи многих националности?“ Испоставило се да су оба одговора заступљена подједнако: са 37%. Пре пет година, у јулу 2007, 45% испитаника сматрало је да вишенационалност Русије доноси корист, а само 27% – да доноси штету.

„Људи аутохтоне националности треба да имају више права од представника других националности који живе на истој територији.“ Године 1999. оних који тако мисле било је само 18%, а данас их има 36%. И обрнуто, број интернационалиста, уверених да сви грађани треба да имају иста права, независно од њихове националности, смањио се са 76% на 53%.

Већа права за „нас“ него за „њих“ чешће заступају житељи Москве и других великих градова, људи са ниским примањима и симпатизери Комунистичке или Либерално-демократске странке. И обрнуто, правду и једнакост за све људе заступају житељи градова средње величине, људи са већим примањима и факултетским образовањем.

„Неки људи осећају гнев или нетрпељивост према представницима друге националности. А ви лично, да ли осећате гнев или нетрпељивост према представницима неке националности?“, питали су социолиози грађане Русије. Три четвртине испитаника (75%) је одговорило да им таква осећања нису својствена, а сваки пети (19%) је отворено признао: осећам нетрпељивост.

Најчешће су се као националисти изјашњавали људи са високим примањима, а такође житељи престонице и они који су сами, како кажу, изложени дискриминацији по националној основи. Сличне емоције су ређе код присталица претходног и садашњег председника, код сеоских житеља и људи са нижим примањима (од 4 до 9 хиљада рубаља – 100-230 евра - месечно).

Већа права за „нас“ него за „њих“ чешће заступају житељи Москве и других великих градова, људи са ниским примањима и симпатизери Комунистичке или Либерално-демократске странке. И обрнуто, правду и једнакост за све људе заступају житељи градова средње величине, људи са већим примањима и факултетским образовањем.

Ко је овде „на лошем гласу“? По овом питању су на првом месту дошљаци са Кавказа (за њих се изјаснило 6%). Таџике „не може да смисли“ 4% испитаника, а Узбеке 3%. Према Ромима нетрпељивост осећа 2% испитаника, и исто толико према Азербејџанцима и свим дошљацима из Средње Азије заједно.

Не би било лоше да се „представницима појединих националности“ ограничи улазак у област или град, сматра 62% испитаника. Много је мање (само четвртина) оних који сматрају да то не треба радити. Па ипак, три четвртине (76%) испитаника је уверено да у њиховом граду има превише дошљака, с тим што је 45% изјавило да код њих нема конфликата између имиграната и староседелаца, док је трећина (34%) истакла да се тако нешто дешава. Сваки десети је потврдио да је трпео понижења и увреде због своје националности (срећом, 85% испитаника, а то је огромна већина, нису имали такво животно искуство).

Многи грађани Русије се слажу да је у циљу спречавања међунационалних конфликата неопходно васпитавати људе у духу једнакости, братства и доброте, и то још од најранијег узраста, још од вртића. Потребно је, сматрају они, да се обнове раније пријатељске везе међу људима, а не да се узвикују пароле „Русија Русима!“. Такође треба прослављати заједничке празнике и приказивати ТВ емисије о култури разних народа. Такве мере је предлагао сваки пети (19%), док 16% испитаника, напротив, заступа пооштравање миграционе политике и ограничавање уласка грађана других земаља у Русију. Чести су били и апели да се поштује закон и обезбеди једнакост свих грађана пред законом, било да су „наши“ или дошљаци са стране. Грађани Русије такође предлажу да се пооштре казне за распиривање националне мржње, да се борба против корупције води и у сфери миграционе политике. И да националном питању не придајемо сувише пажње, тј. „да не тражимо непријатеље“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.