Легенде о Библиотеци

Сматра се да је дубоко под земљом испод „Дома Пашкова“ могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Извор: Lori / Legion Media.

Сматра се да је дубоко под земљом испод „Дома Пашкова“ могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Извор: Lori / Legion Media.

Фондови Руске државне библиотеке („Лењинке“) заузимају читаву једну четврт у Москви. Тамо се данас чувају и дигитализују огромне колекције књига. Најстарије здање комплекса је „Дом Пашкова“, вила са богатом прошлошћу за коју су везане многе легенде.

Старо-Вагањковско брдо у Москви је можда једино место одакле се Кремљ може видети одозго. На том месту је до 1564. стајала кућа једног „опричника“ (члана племићке гарде) цара Ивана IV Грозног, а затим резиденција самога цара: „Опрични двор“. Сматра се да је овде, дубоко под земљом, могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Према легенди, она је најпре припадала византијским императорима, а после пада Константинопоља колекција књига је однета у Рим, да би затим била донета у Москву као мираз принцезе Софије Палеолог, невесте московског кнеза Ивана III. Касније је „Либерију“ наследио њихов унук Иван IV Грозни.

Може се само нагађати како се библиотека нашла на овом месту. Према једној легенди, Иван Грозни је подземним тунелом одлазио из Кремља да посети мајку, која је живела на Старо-Вагањковском брду. И данас постоји неки отвор попут бунара који је можда и водио у тај тунел. Валериј Манжос, шеф одељења за коришћење архитектонског ансамбла „Дом Пашкова“, прича: „Није јасна намена тог бунара. Има милион верзија, али нигде није описано зашто је саграђен. Није одређена ни његова старост: можда је стар две хиљаде година, а можда само пар векова.“ Изгубљена библиотека и данас распаљује машту писаца и новинара. Не зна се да ли је то данак легенди или обична подударност, али данас, неколико векова после Ивана Грозног, управо на овом брду се налази здање највеће руске јавне библиотеке.

У доба СССР-а било је дозвољено да се у Лењинки чувају рукописи и књиге које је забранила цензура.

Крајем 18. века овде је у стилу класицизма саграђена вила за Петра Пашкова, елитног официра Семјоновског пука. То је једно од најлепших и најупечатљивијих здања у Москви, па и у целој Русији. Зграду је пројектовао Василије Баженов, који је у Санкт Петербургу саградио Михаиловски замак за Павла I, а такође дворац и врт Царицино у Москви за Екатерину II. За разлику од других московских вила, „Дом Пашкова“ је до данашњег дана практично сачувао свој првобитни изглед.

Ове године се навршило 150 година откако је у „Дом Пашкова“ смештена колекција библиотеке Румјанцевског музеја. Гроф Николај Румјанцев, чије име је библиотека дуго носила, био је први власник јединствене колекције књига, рукописа, монета, етнографских и других збирки. Савременици су га звали „Колумбо руских старина“. Он није само куповао раритете, него се и сам бавио истраживањем историје и културе. Све своје ризнице завештао је „на ползу Отаџбине и благородне просвећености“ – те речи још увек красе фасаду „Дома Пашкова“. После смрти овог мецене 1826, колекција је у складу са његовим завештањем предата у власништво државе, а касније је император Александар II одлучио да пренесе музеј из Петербурга (где се у почетку налазио) у Москву.

Један од читалаца Румјанцевске јавне библиотеке током 40 година био је и познати руски писац Лав Толстој. У његову част, у одељењу за рукописе до 1939. постојао је „Толстојев кабинет“, где су се чували пишчеви оригинални рукописи које је музеју својевремено предала његова супруга Софја Андрејевна Толстој.

Сматра се да је испод „Куће Пашкова“, дубоко под земљом, могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Према легенди, она је најпре припадала византијским императорима, а после пада Константинопоља колекција књига је однета у Рим, да би затим била донета у Москву као мираз принцезе Софије Палеолог, невесте московског кнеза Ивана III.

После Октобарске револуције 1917. године Императорски Московски и Румјанцевски музеј је расформиран. Назив библиотеке и одељења за рукописе је промењен. Сада је та установа добила Лењиново име и статус државне библиотеке. Користећи ту привилегију, „Лењинка“ је у своје архиве допремила све колекције књига које нису имале власника или су биле национализоване. Тако се њен фонд четвороструко увећао. Поред тога, било је дозвољено да се у Лењинки чувају рукописи и књиге које је забранила совјетска цензура. Можда само захваљујући томе у годинама репресија и идеолошких чистки нису уништене изузетно драгоцене књиге прогоњених талената: научника-емиграната, писаца-филозофа, културних посленика и чланова најразличитијих књижевних кружока и удружења, којих је тих 20-их година прошлог века било изузетно много.

У 20. веку због драстичног недостатка простора почела је изградња нове зграде библиотеке. Пред почетак рата зграда није била довршена, али су се библиотекари плашили пожара у дрвеном „Дому Пашкова“, па су хитно почели да селе библиотеку у недовршену бетонску зграду. У то време није било могуће обезбедити потребну технику, тако да су радници библиотеке свакога дана ручно преносили преко 600 сандука са књигама.

У време рата је за посетиоце „Дома Пашкова“ била отворена читаоница. Овако се библиотекарка Зоја Колчина присећала тог времена: „Библиотека је била топла, осветљена и веома пријатна за боравак. На дугим столовима су светлели зелени абажури на лампама. Механизам пријема налога и издавања књига био је примитиван, али и то нам је много значило. Књиге и часописи из главног складишта преношени су у сандуку од фурнира који је на точкићима клизио кроз ваздух по конопцу све до старе зграде, где је литература преузимана и прослеђивана даље.“

ЛЕЊИНКА У БРОЈКАМА

41.315.500
примерака чува се у Библиотеци; просторије у којима се налази фонд Библиотеке заузимају површину једнаку површини 9 фудбалских стадиона

29.830
библиотечких примерака долази на једног радника Библиотеке

79
79 година живота без спавања и одмора било би вам потребно за брзо прелиставање сваког библиотечког примерка

4
путничка воза пуна путника могла би да се истовремено распореде у читаоницама Библиотеке и на местима са рачунарском опремом

25
камиона би било потребно да се повезе комплетна рачунарска опрема Библиотеке

Крајем прошлог века „Дом Пашкова“ је озбиљно оштећен. Испод њега је изграђена станица метроа „Боровицка“, темељ старе зграде није издржао и почео је да тоне, тако да су носеће греде напрсле. Московске власти су започеле рестаурацију, али није било новца, тако да су радови обустављени. „Пре рестаурације под земљом је био тунел са пругом којом су књиге из 'Дома Пашкова' превожене до главног здања библиотеке. Московљани који живе у близини причају да су овде пре десетак година млади практиканти пушили у тунелу, седећи у вагонетима. Сада су и пруга и вагонети склоњени, али је тунел остао“, прича Валериј Манжос.

Срећом, нашли су се људи који имају новца и воље да помогну, тако да је „Дом Пашкова“ 2007. ипак обновљен. Сада се у просторијама овог здања налази и музеј ретких књига, као и збирке нота и карата. Јулија Вишњакова из научно-истраживачког одељења ретких књига прича: „Ми чувамо књиге које имају велику вредност, такозване књижевне споменике, на пример дела Албрехта Дирера или Александра Пушкина издата за њиховог живота. Имамо и издање чувених Криловљевих басана из 1855.“ Та књига је штампана сребрним словима. Најдрагоценији бисер ове ризнице су „елзевири“, књиге које је крајем 16. века издавала холандска штампарија, власништво породице Елзевир. То су књиге минијатурног формата, згодне за путовање.

Складиште рукописа је најстарије, најпространије и једно од најнедоступнијих места у „Дому Пашкова“. „Тешко је ући и у само одељење рукописа, а поготово на место где се они чувају. Четири библиотекара раде на дигитализацији рукописа, тренутно је у процедури фонд Московске духовне академије“, каже Манжос. „Укупна површина подземних просторија испод ‘Дома Пашкова’ износи 4 хиљаде квадратних метара. У ‘подземљу’ се поред складишта налазе и три собе за чуваре, где они бораве, јер режим температуре и влаге који је повољан за рукописе, није повољан за људе.“

У читавој Лењиновој библиотеци налази се преко 40 милиона заведених јединица литературе, од чега је само мањи део дигитализован, али тај процес се одвија непрестано и планирано је да до 2015. буде завршен. Сви материјали који постоје у електронском виду доступни су на Интернету. То, међутим, не значи да ће библиотека опустети и да ће књиге само скупљати прашину на полицама. Електронске књиге за сада тешко могу да замене романтику штампаних издања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.