Олимпијада: упркос свему

Последњи дани Олимпијаде, као што су из Лондона и најављивали спортски функционери, заиста су били златни за репрезентацију Русије, тако да је она сада била успешнија него 2008. у Пекингу, чак и по броју првих награда, да и не говоримо о укупном броју медаља. Генерално гледано, то може да значи да издвајање милионских сума за професионални спорт има ефекта, мада тај систем још увек није до краја разрађен, што је и довело до крупних омашаја у прогнозама везаним за медаље. У суштини, на Олимпијади у Лондону поражени смо у спортовима у које смо се највише надали, а освојили смо медаље тамо где их нико није очекивао.

Општеприхваћени систем рачунања екипног пласмана на Олимпијским играма везан је за број златних медаља, а према том показатељу репрезентација Русије мора да се задовољи четвртим местом, први пут у постсовјетској историји. Али зато по укупном броју медаља чврсто стојимо на трећем месту, с тим што смо далеко ближи Кини која је испред нас, него Великој Британији, која је заузела четврто место. Такав пласман репрезентације Русије биће најозбиљније анализиран на највишем нивоу, али већ сада се може рећи да су руководиоце домаћег спорта Виталија Мутка и Александра Жукова последњи дани Олимпијаде спасили од озбиљне критике.

Наравно, много више се очекивало од такмичења у мачевању, стрељаштву и пливању. За крах у овим спортовима озбиљну критику заслужују не само руководиоци дотичних спортских федерација, него и функционери вишег ранга, али на крају крајева су сви добро прошли, јер, као што је познато, памти се само коначан биланс, тако да су неуспеси прве недеље већ заборављени.

А коначан биланс су очуване прве позиције у синхроном пливању и ритмичкој гимнастици, традиционално добри резултати у атлетици, и изненадни успон у спортовима као што су џудо, веслање у кајаку и кануу и бадминтон, који су донели Русији крајње неочекиване олимпијске медаље. Чудна је коинциденција (или можда није чудна?) што су све то, да тако кажемо, председнички спортови, тако да је државни врх имао посебан разлог за радост.

Није председник случајно преко свог портпарола саопштио да нико неће бити кажњен, тј. неће бити спектакуларних оставки, али зато ће бити награђени сви који су се истакли, и лично ће им Путин уручити награде.

Да није било џудоа, прва недеља Олимпијаде била би прави кошмар за домаћи спорт, и мислим да чак ни срећан крај олимпијских игара не би опрао ту срамоту. Занимљиво је да су на овим олимпијским играма џудо и тренер Ецио Гамба, који је преко ноћи постао веома популаран, готово једини пример систематског и паметног начина рада који доноси резултате, а спортистима толико помаже, да се и они сами чуде колико су напредовали.

За већину осталих медаља може се рећи да су освојене упркос околностима и у инат рекордима.

Наравно, иза сваке медаље крије се паклени напор, али ипак, изузев синхроних пливачица и „ритмичарки“, којима тај њихов напор већ деценијама гарантује злато, нико од наших олимпијских победника није био супериоран у односу на остале, тј. није однео убедљиву победу на Олимпијади после низа најбољих резултата, забележених у току протеклих година. Више је оних који су неочекивано остали без злата, а то се нарочито односи на стрелце, рваче и боксере, као и на атлетичарке Јелену Исинбајеву и Марију Абакумову.

Сваки дан нам је почињао са новим надама, сваки дан смо нагађали ко ће освојити медаљу, али како је који дан пролазио, све ређе смо говорили: „Е, она ће сигурно победити“. После бронзе Јелене Исинбајеве и Борчиновог неуспеха у брзом ходању трудили смо се да не урекнемо чак и синхроне пливачице и „ритмичарке“. За сваку медаљу смо се буквално отимали, у сваку победу је уложен огроман напор.

Било је много спортиста који нису дали све од себе и нису показали свој најбољи резултат, а без тога је немогуће победити на Олимпијади. Многи од њих су освојили неку медаљу, тако да ипак не заслужују критику, али огроман број четвртих и петих места не говори о високом нивоу руског спорта у целини (што ће сигурно тврдити спортски функционери кад буду бројали „дрвене“ медаље), него о томе да ти људи ипак не могу чинити чуда.

То се пре свега односи на пливање, где је очигледно било много „туриста“, мада је та чињеница објашњена потребом да у Лондон иде што више спортиста, како би у екипи било више тренера и помоћног особља. Очигледна криза домаћег пливања већ је постала уобичајена појава, тако да уствари нико од њих није ни очекивао успех у Лондону. Систем који се у овом спорту задржао још од совјетских времена очигледно више не функционише, тако да чак ни масовна изградња базена не гарантује да ће се појавити такви спортисти као Литванка Рута Меилутите.

Можда се тренери и функционери неће сложити са овом констатацијом, али на Олимпијади су се обрукали и рвачи и боксери, што се нарочито примећује у поређењу са очигледним напредовањем традиционално „туђих“ борилачких вештина као што су џудо или теквондо.

Русија је, у суштини, освојила велики број медаља у Лондону, а очигледна превага бронзе последица је приступа који се генерално може упоредити са кинеским, уз неке особености које су типичне за нас. Нас је на Олимпијади извадила масовност. Имали смо велики број претендената на медаље, па су неуспеси једних покривени успесима других. Наравно, у таквом приступу не постоји систем, зато навијачи нису ни знали ко ће на крају тријумфовати, а коме ће Олимпијада пресести.

Тако се и догодило да су руски спортисти, генерално гледано, испунили своју норму. Па ипак, још дуго ће се водити дискусије да ли је ова Олимпијада за нас била успешна, или је четврто место иза Велике Британије брука за наш спорт. Први пут у новијој историји изгубили смо (хајде да ствари назовемо својим именом и да рачунамо само златне медаље) не само од Кине и САД, него и од Британаца. Наравно, треба урачунати и то да су они играли на домаћем терену, што свакако гарантује већи број медаља. Али такво образложење ће бити оправдано само уколико забележимо тријумф, или бар значајан напредак, на Олимпијади у Сочију.

Друго је питање што су неуспешни спортисти у Лондону толико уздржани од коментара, да су изненадили чак и врло искусне новинаре. То онемогућава да се изврши одговарајућа анализа оних дисциплина у којима смо подбацили. Неко ће рећи да је то посао стручњака, и да ће они већ извршити детаљну анализу, али управо ти стручњаци су и довели до краха (нећемо да помињемо дисциплине, ионако се све види на табели освојених медаља), па зар онда можемо рачунати на њихову објективност? Тешко је признати да је узалуд потрошен толики новац. Осим тога, у неким спортским федерацијама примећују се занимљива неслагања поводом тога колико је новца у њих уложено и, што је најважније, ко је тај новац уложио.

У сваком случају, мора се признати да је издвајање огромних средстава из касе Министарства спорта и из џепова најбогатијих бизнисмена (као „принудно-добровољних давалаца“) у потпуности оправдало очекивања. Дакле, кад се каже да је за припрему спортиста потребно издвојити новац, мисли се на много новца.

Росијскаја газета. Сва права задржана.