Транссибирска железница, џиновска артерија Русије

1891. године у Владивостоку је почела изградња Транссибирске железнице, најдуже пруге на свету. Ова магистрала повезује 2 дела света, 12 области и 87 градова, и дуга је 9288,2 km.

Путовање кроз историју

Транссибирска магистрала је једна од најстаријих железничких пруга Русије. Изградња њене главне деонице дужине 7,5 хиљада km између Чељабинска и Владивостока трајала је од 1891. до 1916. Te године, после завршетка изградње моста преко реке Амур поред града Хабаровска, отворен је директни путнички саобраћај између Москве и Владивостока. Пре тога су за тај правац коришћене деонице Кинеско-Источне пруге, а путовање у једном правцу трајало је 16 дана.

Изградња овако дугачке пруге за Руску Империју је била заиста важан догађај. О томе сведочи и чињеница да је на молебану поводом почетка изградње пруге присуствовао лично престолонаследник Николај Александрович, по налогу Александра III.

За изградњу Транссибирске железнице била су потребна огромна средства. Према прелиминарним прорачунима Одбора за изградњу Сибирске железничке пруге, она је коштала 350 милиона рубаља у злату.

У завршетак овог грандиозног пројекта поред материјалних средстава уложени су и невероватни људски напори. Изградња Транссибирске магистрале реализована је у суровим природним и климатским условима. Готово на свим деоницама траса је грађена по ненасељеним беспућима непроходне тајге.

У завршетак овог грандиозног пројекта поред материјалних средстава уложени су и невероватни људски напори. Изградња Транссибирске магистрале реализована је у суровим природним и климатским условима. Готово на свим деоницама траса је грађена по ненасељеним беспућима непроходне тајге.

Транссибирска магистрала прелази преко многих река и језера, укључујући Волгу, Иртиш, Об, Јенисеј и Амур. Сваки пут су радници морали да подижу чврсте железничке мостове. Нарочито је тешка била деоница око језера Бајкал, где су морале да се минирају литице, пробијају тунели и граде пратећи објекти у кланцима планинских река које се уливају у Бајкал.

Сви радови су обављани ручно, уз примену примитивних оруђа: секире, тестере, лопате, пијука и колица. И поред тога, сваке године је грађено око 500-600 km пруге.

Чим су возови кренули Транссибирском магистралом, одмах је постало јасно колико велики значај има ова пруга за развој привреде и колико она доприноси убрзавању и увећању промета робе. Ипак, капацитет пруге није био довољан, нарочито у време рата. Касније је брзина кретања возова повећана, колосек је побољшан и модернизован, а привремени дрвени мостови замењени су чвршћим и поузданијим.

Железнички рекорди

Неки возови и вагони који путују од прве до последње станице „Транссиба“ претендују на звање рекордера. На пример, до маја 2010. Транссибирском пругом је саобраћао воз на најдужој релацији на свету: од Харкова до Владивостока. Био је то воз бр. 53/54. Његова композиција је преваљивала 9714 km пруге за 174 часа и 10 минута. Сада он путује до станице Уфа, али су задржани вагони у којима нема преседања. Вагон у коме се без преседања преваљује најдужа релација на свету данас саобраћа од Кијева до Владивостока и прелази 10.259 km за 187 часова и 50 минута.

Возови на линији Москва-Владивосток крећу са Јарославске железничке станице у Москви, где су, као и на одредишту, тј. у Владивостоку, постављени специјални километарски стубови са обележеном дужином магистрале: „0 km“ на једном крају и „9298 km“ на другом.

Растојање од Москве до Владивостока најбрже прелази путнички воз бр. 1/2 „Русија“. Он пређе „Транссиб“ за 146 часова или готово 7 дана и ноћи. Овај воз у просеку годишње превози 200 хиљада путника и с правом га зову „главни воз у земљи“. Прва композиција на овој линији почела је да саобраћа још у време изградње Транссибирске магистрале и освајања Сибира и руског Далеког Истока.

Било је то 1903. године, када магистрала још није била завршена. Савремени воз „Русија“ кренуо је на своје прво путовање 30. септембра 1966. Вагони су више пута реновирани и фарбани у другу боју. Најпре су били боје вишње са великим металним словима, затим црвене, па боје малине, па зелене, а почев од 2000. вагони воза „Русија“ фарбају се у боје руске заставе са обавезним рељефним Државним грбом Руске Федерације.

Тихоокеански град Владивосток (руски Далеки Исток), крајња станица Транссибирске железнице, удаљена од Москве 9298 километара: место у коме је почела изградња пруге 1891. године. Извор: Lori / Legion Media.

Возови на линији Москва-Владивосток крећу са Јарославске железничке станице у Москви, где су, као и на одредишту, тј. у Владивостоку, постављени специјални километарски стубови са обележеном дужином магистрале: „0 km“ на једном крају и „9298 km“ на другом.

Што се тиче превоза терета, и ту Транссибирска магистрала има велики потенцијал. Техничке могућности „Транссиба“ се стално повећавају. На пример, 2002. је потпуно електрифицирана двоколосечна пруга. Данас „Транссиб“ омогућава превоз 100 милиона тона терета годишње.

Росијскаја газета. Сва права задржана.