Египат важнији од Сирије

Карикатура: Алексеј Јорш.

Карикатура: Алексеј Јорш.

Док је пажња светске јавности прикована за сиријске градове Дамаск и Алепо, у Египту су на помолу догађаји који по своме значају за будућност региона и целог света далеко превазилазе чак и грађански рат у Сирији.

Тек што је положио заклетву, председник Мухамед Мурси је великом брзином почео да прекраја геополитички простор. Смена руководилаца египатске хунте – министра одбране Хусеина Тантавија и начелника генералштаба Самија Анана, као и поништавање амандмана на устав који су давали већа овлашћења армији, показују да „Муслиманска браћа“ не намеравају да праве компромис са претходном влашћу.

Египат је најнасељенија земља арапског света (80 милиона), а Каиро је у историјском смислу једна од водећих престоница у региону. Оно што се тамо дешава можда и није увек представљало модел политичког развоја за читаву заједницу, али је приметно утицало на њу. Управо је свргавање Хоснија Мубарака пре годину и по дана било истински катализатор „арапског пролећа“, док претходни догађаји у Тунису нису имали такав ефекат.

Ако „Муслиманска браћа“ и Мухамед Мурси консолидују власт, то ће бити почетак корените прерасподеле снага и утицаја на Блиском Истоку. Јасно је да се неће очувати ни modus vivendi који је од краја 70-их постојао у односима са Израелом.

Због тога су сви од самог почетка нагађали који модел власти ће се учврстити у Египту. У обзир су долазиле три варијанте: турска (војна власт са плановима о модернизацији или умерени и релативно прогресивно настројени исламисти), иранска (радикална исламска држава) и алжирски (немилосрдни обрачун војске са демократски изабраним исламистима).

Варијанта кемалистичке Турске 20. века брзо је отпала, јер околности нису исте. У Турској је војска била покретач препорода после краха Империје, а у Египту је она оличење претходног режима, мада је и покушала да се огради од Мубарака.

Ирански сценарио је такође готово од самог почетка изгубио своју актуелност: тамошњи систем је тесно повезан управо са шиитским тумачењем ислама. Чак ако би неко у Египту и хтео да гради исламски облик државности, то би на овом терену изгледало сасвим другачије. И даље је у оптицају могућност исламског, али у суштини демократског модела. У сваком случају „Муслиманска браћа“ на томе инсистирају, уверавајући уплашени либерални део друштва и Запад да нема разлога за страх.

И наравно, врло је вероватан покушај алжирског решења, тако да сви задржавају дах, чекајући како ће војни врх реаговати на Мурсијев напад. У Алжиру је 1991. армија поништила резултате избора, на којима је победио „Исламски фронт спасења“. То је одвело земљу у десетогодишњи грађански рат који је однео преко сто хиљада људских живота, али долазак исламиста на власт је био осујећен.

Додуше, ако египатски војни врх и предузме тако нешто, није сигурно да ће у томе успети. За 20 година се у свету много тога променило. У оно време су алжирски генерали могли да рачунају и на договор у кулоарима, тј. на то да се нико неће мешати у њихове методе. Данас би спољна реакција у арапском свету и на Западу била крајње негативна, колико год се Запад згражавао од исламизације Египта. Осим тога, резултати парламентарних и председничких избора говоре о томе да египатско друштво жели демократску процедуру и промене, тако да војни режим не би имао много чврст ослонац.

Ако „Муслиманска браћа“ и Мухамед Мурси консолидују власт, то ће бити почетак корените прерасподеле снага и утицаја на Блиском Истоку. Јасно је да се неће очувати ни modus vivendi који је од краја 70-их постојао у односима са Израелом. Додуше, тешко да ће се Каиро одлучити за оштар и демонстративан раскид свих споразума. Пре се може очекивати њихово постепено преиспитивање.

Преоријентацијом Турске, променама у Египту и ширењем сиријског хаоса на све стране, поготово на Јордан и Либан, руши се комплетан систем односа на којима се заснивала безбедност Израела.

Докле год постоји ирански проблем, дотле ће се подударати интереси конзервативних монархија, револуционарних режима, САД и Израела.

Тешко да ће неко од актуелних лидера на Блиском Истоку ризиковати да свесно провоцира рат са јеврејском државом, чак ако би за то имао подршку на арапским улицама. Па ипак, свеопшта ерозија правила понашања може изазвати серију инцидената дуж израелских граница, а реакције Израела могу да га увуку у латентан сукоб са свима.

Наравно, Вашингтон има полугу за притисак на Египат. То су две милијарде долара које су по разним основама додељене Каиру откако је склопио споразуме са Израелом. А обзиром да се египатска економика налази на свом врхунцу, било би чудно да се влада „Муслиманске браће“ одрекне тог прилива новца.

Ипак, у процесу свеопште геополитичке прерасподеле могућа је и преоријентација на друге спонзоре. Водећи играчи „арапског пролећа“ су монархије Персијског залива, чији је утицај у протеклих годину и по вртоглаво порастао. Финансијски потенцијал нафтних краљевина омогућава им да подрже Египат у истој мери, у којој то чине САД.

Најакутнија колизија у предстојећем периоду везана је за Иран, јер је готово свим играчима у региону главни циљ да неутралишу опасност од нуклеарног Техерана и смање ирански утицај. Једно од средстава за достизање тог циља је и отпор у Сирији.

Докле год постоји ирански проблем, дотле ће се подударати интереси конзервативних монархија, револуционарних режима, САД и Израела. Али ако тај проблем на овај или онај начин буде решен, неће више постојати заједнички дневни ред и свакако ће се окончати дискретна „ситуациона“ слога између Саудијске Арабије и Израела. И тада ће много тога (ако не све) зависити од Египта, тј. од његове унутрашње ситуације и спољне оријентације.

Аутор је главни уредник листа „Русија у глобалној политици“ (gazeta.ru).

Росијскаја газета. Сва права задржана.