Немци су надахнуће за напад налазили у музици Рихарда Вагнера, фиреровог омиљеног композитора. Вагнер је био један од идола нацизма. Његова мрачна и величанствена музика потпуно је одговарала идеји реванша и култу расе и силе који је тих година доминирао у немачком друштву. Вагнерове монументалне опере и патос његових ремек-дела „Тристана и Изолде“, „Прстена Нибелунга“, „Рајнског злата“, „Валкире“, „Зигфрида“, „Сумрака богова“ и уопште величанственост његове заносне музике – све је то глорификовало космос германских митова. Вагнерове мелодије биле су свечане фанфаре Трећег рајха, који је за свега неколико година покорио народе Европе и закорачио на Исток.
Све је то свакако знао и Шостакович. Он је по Вагнеровој музици доживљавао немачку инвазију као злокобни победоносни ход тевтонских витезова, и тај свој осећај генијално је оваплотио у музичкој теми инвазије која прожима читаву Лењинградску симфонију.
За одговор на инвазију Шостакович је изабрао тему Отаџбине, тему словенског лиризма, која у својој кулминацији рађа тако моћан талас, да он својом силином укида, сатире и одбацује вагнеровску вољу.
Седма симфонија је одмах после првог извођења снажно одјекнула у свету и доживела потпуни тријумф. И музичко бојно поље остало је у руским рукама. Генијално дело Шостаковича, заједно са песмом „Свештени рат“, постало је симбол борбе и победе у Другом светском рату, који се у Русији зове Велики отаџбински рат.
Дмитриј Дмитријевич Шостакович је 16. септембра 1941. наступио на лењинградском радију: „Пре сат времена сам завршио партитуру двају делова велике симфоније. Ако ми пође за руком да добро напишем остатак, тј. да завршим трећи и четврти део, онда ће то дело моћи да се назове Седма симфонија. Зашто ово говорим?“, питао је композитор. „Говорим да би сви који ме сада слушају знали да живот нашег града нормално тече. Свако од нас је сада на свом ратном дежурству... Драги совјетски музичари, моји многобројни саборци, пријатељи! Не заборављајте да нашој уметности прети велика опасност. Бранићемо нашу музику, радићемо часно и пожртвовано...“
Прва три дела симфоније написана су у кући „Бенуа“ на Каменоостровском проспекту. Рад на овим деловима Шостакович је завршио у августу 1941, а 8. септембра је почела Опсада града.
„Са болом и поносом сам посматрао вољени град, а он је стајао опаљен пожарима, прекаљен у борбама и искушан тешким страдањима бораца. И онако суров, величанствен, био ми је још лепши и дражи. Како не волети тај Петров град, како не испричати целом свету колико је славан, колико су одважни његови браниоци... А моје оружје била је музика“, писао је касније композитор.
У мају 1942. партитура је авионом допремљена у опкољени град. На концерту у Лењинградској филхармонији Симфонију бр. 7 извео је Велики симфонијски оркестар Лењинградског радиокомитета под диригентском палицом Карла Елиазберга. Неки чланови оркестра су претходно већ умрли од глади, па су замењени музичарима који су за ту прилику били повучени са фронта.
Концерт у окупираном Лењинграду постао је својеврсни симбол отпора града и његових житеља, али и сама музика је инспирисала све који су је чули. Ево шта је писала песникиња Олга Берголц о једном од првих извођења Шостаковичевог дела:
„И ето, 29. марта 1942. уједињени оркестар Бољшог театра и Свесавезног радиокомитета извео је Седму симфонију, коју је композитор посветио Лењинграду и назвао је Лењинградском.
„У дворани са стубовима у Дому Савеза окупили су се пилоти, писци и ударници познати целој земљи. Било је ту много бораца са Западног, Јужног и Северног фронта који су послом дошли у Москву на неколико дана да се сутра опет врате на бојно поље, али су ипак одвојили време да чују Седму, Лењинградску симфонију. Окачили су своје ордење, добијено од Републике, и сви су били у својим најбољим оделима, празнично расположени, лепи и свечани.
Први звуци Седме симфоније су чисти и радосни. Упијаш их жудно и чудиш се како смо ми живели пре рата, како смо само били срећни, како слободни, колико простора и тишине је било свуда око нас. И пожелиш да слушаш само ту мудру и слатку музику мира. Али изненада веома тихо почиње суво пуцкетање, суво добовање бубњева, као да бубњеви шапућу. То је још увек само шапат, али он је све неумитнији, све наметљивији. Кратком музичком фразом, тужном и монотоном, али уједно некако изазовно веселом, почињу да се допуњују инструменти оркестра. Суво добовање бубњева постаје све гласније. Почиње рат. Сада већ бубњеви тутње. Кратка, монотона и узнемирујућа музичка фраза овладава целим оркестром и постаје страшна. Музика тако бесни да се од ње не може дисати, и не може се побећи... То непријатељ иде на Лењинград. Он прети смрћу, трубе урлају и звижде. Је ли са нама готово? Па шта! Не бојимо се, нећемо одступити, нећемо се предати непријатељу. Музика бесни као махнита... Другови, ово је музика о нама, о септембарским данима Лењинграда, пуним гнева и изазова. Са јарошћу грми окрестар, све у једној истој монотоној фрази звече фанфаре и незадрживо носе душу у сусрет смртном боју... И када већ потпуно нестаје дах од грмљавине и рике оркестра, одједном се све прекида и тема рата прелази у величанствени реквијем. Усамљени фагот се издиже изнад подивљалог оркестра, са пуно трагизма подиже увис свој ниски глас. Све друго је замукло, а фагот пева сам, потпуно сам у тој тишини...
„‘Не знам како да окарактеришем ту музику’, каже композитор. ‘Можда су у њој материнске сузе, или чак осећање када је жалост толико велика да више ни суза нема.’
„Другови, ово је музика о нама, ово је наш велики бол без суза, бол због наших ближњих, због бранилаца Лењинграда који су погинули у биткама на прилазима граду, који су пали на његовим улицама и помрли у полутами његових зграда...
„Ми одавно више не плачемо, јер наша жалост је већа од суза. Жалост је убила у нама сузе, али није убила живот у нама. О томе говори Седма симфонија. Њен други и трећи део такође су написани у Лењинграду. То је прозрачна, радосна музика, пуна опијености животом и дивљења природи. И то говори о нама, о људима који су научили да на нов начин воле и цене живот! И јасно је зашто се трећи део стапа са четвртим: у четвртом делу се тема рата понавља усплахирено и изазовно, а затим одважно прелази у тему скоре победе, и музика опет слободно хучи, и незамисливу снагу добија њено тријумфално и страховито, готово окрутно ликовање, које буквално потреса сводове дворане.
„Победићемо Немце.
„Другови, сигурно ћемо их победити!
„Спремни смо на сва искушења која су још пред нама, спремни смо у име тријумфа живота. О том тријумфу сведочи ‘Лењинградска симфонија’, дело светског гласа, створено у нашем опкољеном и гладном граду, без светла и грејања. У граду који се бори за срећу и слободу целог човечанства.
„И сав онај народ, који је дошао да чује ‘Лењинградску симфонију’, устао је и стојећи аплаудирао композитору, сину и браниоцу Лењинграда. А ја сам га гледала онако малог, крхког, са великим наочарама, и размишљала: овај човек је јачи од Хитлера...“
Росијскаја газета. Сва права задржана.
