Изгубљена Осетија

„Видите, тамо је древна тврђава – боја јој се готово стопила са планином. Тамо је гробница, а поред ње још једна. А тамо су куле…“ Алина Акојеф нас је довела у село Дзивгис у Куртатинској клисури у Републици Северна Осетија-Аланија на Кавказу, како би нам показала „објекте“ и суштину свог рада. Пратимо погледима Алинино „тамо“, задивљени лепотом места: становнику средњоруских равница не пружа се често прилика да види грађевине из 13. века, уклопљене у слику величанственог планинског пејзажа. Алина наставља (више за себе, него за нас): „Потребно је доћи овде још једном, све детаље фотографисати, премерити, описати...“

Алина Акојеф није туристички водич са збирком псеудоисторијских прича. Она руководи пројектом тужног имена: „Изгубљена Осетија“. Повода за тугу има и превише: стање већине историјских споменика ове кавкаске републике граничи се са катастрофалним. „Фотографисати, премерити, описати“ – то је само почетак. Сакупљене материјале потребно је поставити на сајт пројекта, привући пажњу друштва, наћи начине да се ови споменици очувају…  

У „прошлом животу“ Алина Акојеф је била режисер документарних филмова. Али, једног дана јој је привукла пажњу карта политиколога и истраживача Северне и Јужне Осетије, Артура Цуцијева. На њој су била означена сва насеља Северне Осетије.

„Била сам запањена бројем рушевина, напуштених села. И тада смо наумили да направимо такву карту на којој би свако могао да види какво је то било село, ко је тамо живео, како се оно звало. Чак сам и ја сама постала радознала…“

Тако се у њеном животу појавила карта „Изгубљена Осетија“. Све своје слободно време (или боље речено „све своје време“) Алина је посветила овом пројекту.

„Идеја интерактивне карте настала је одавно, али карта је постала функционална тек пре годину дана. То је било дело нашег техничког директора Вадима Дјаконова, координатора волонтера Анзора Макијева и моје маленкости“, објашњава Алина.

Бавећи се преношењем објеката на интерактивну карту, Алина је приметила да поред живих и напуштених села постоји и трећа категорија: насеља на граници изумирања. И одједном, пројекат је изашао изван оквира компјутерског модела: у игру су ушле судбине живих људи.

„Схватили смо да постоје таква места где живот једва тиња. Постоје села у којима је остало десет, осам, а негде само двоје житеља. У таквим местима потребно је васкрснути живот, не сме се дозволити да умру и пређу у категорију мртвих, напуштених. За то чак нису увек неопходна новчана улагања, већ је често потребно једноставно привући пажњу и испољити бригу за њих…

Алина је са истомишљеницима кренула на путовање по Осетији како би боље схватила ситуацију и скицирала план активности. Испоставило се да је врло често могуће побољшати положај учешћем локалног становништва. На пример, у једном селу живи неколико старих, а у суседном, на дохват руке, живе млади. Њих нема пуно, можда око петоро. Међутим, они су потпуно у стању да преузму „покровитељство“ над старима из њима најближег насеља.

На тај начин се пројекат интерактивне карте претворио у реалну, живу, „социјалну мрежу“ волонтера.

„Изникао је пројекат на основи самоорганизације – чим сазнамо за неки проблем, сви га заједно решавамо. Сада се прикључују млади људи, спремни да преузму на себе обавезу да извршавају мање послове. Изумирање планинских села се понегде може избећи отварањем свега два радна места.

Пројекат, који постоји искључиво захваљујући пожртвованим добровољцима, кроз неко време поново се трансформисао, проширио. На интерактивној карти су се поред села појавили и нови „слојеви“: споменици културе, архитектуре, археологије…

„У једном моменту смо помислили: кад се већ бавимо напуштеним селима, могли бисмо уједно да опишемо и споменике културе. У готово сваком селу постоји једна или две куле, старо гробље, црква. Потражимо податке у литератури или локалним историјским материјалима, а тамо буде само пар штурих редова у стилу „у том и том селу постоји та и та црква или шест кула“. Па ја и без приручника видим да их има шест! Али коме оне припадају, ко је овде живео? Испоставило се да се многи подаци још увек могу реконструисати према породичним предањима, из фолклора, легенди, према причама мештана. Сада се управо тиме бавимо. Наравно, тешко да ћемо за све објекте успети да нађемо информације, али ако пожуримо већину ћемо пронаћи.

Волонтери који се баве праћењем стања схватили су да није довољно дати само уопштени опис. Очуваност варира од објекта до објекта.

Кавказ: место древних традиција и компликоване историје
Ако питате Руса на шта га асоцира Кавказ, одговор ће бити отприлике овакав: планине, снег, рат, џигит, горштаци, ислам, кухиња, гостопримство, одмор.

Данас је у интерактивну карту унето 537 споменика културе и 229 напуштених села. Број мртвих насеља се највероватније неће много увећати у блиској будућности, али са споменицима је ситуација другачија: планирамо да опишемо и унесемо на карту око 1500 објеката. Они најстарији датирају из 12. века. Међутим, највише грађевина потиче из 13. и раног 14. века - грађене су пре епохе татарско-монголске најезде и пре потпуног разарања Аланије од стране војске Тимура (Тамерлана). После његовог крвавог похода Осетија је остала без људи, па није било никога ко би нешто градио.

Рушевине древних грађевина, од којих многе личе на гомилу камења, представљају историјско сећање целог народа. После свега што смо видели на путовању по планинаским селима, позив на сајту „Спасимо нашу историју!“ чак и за нас, новинаре у пролазу, престаје да буде апстрактна парола.

Очување споменика Северне Осетије није исто као у другим деловима Русије. Алина објашњава зашто: изгледа да већи део осетинских споменика никоме не припада и њима нико не управља. Чак ни тзв. „породичне куле“ нису у власништву дотичне породице. Волонтери „Изгубљене Осетије“ почели су да се баве и овим питањем.

„Нама су се већ обратиле три породице и ми ћемо им помоћи да добију надлежност над 'породичним кулама', а тиме и одговорност за њихово стање. Уствари, „породица“ са којом је једна кула везана није једна кућа, него се обично ради о великој родбинској мрежи која често има и по 300-500 чланова. Ако би свако дао бар по 500 рубаља (12 евра), сакупило би се довољно новца да се споменик одржи у нормалном стању. Притом ће они знати да су одговорни за споменик пред собом и пред својом децом. Мислим да ће таквих породица бити све више.“

У септембру, после летњег рада на терену, Алина планира да у карту унесе 80% објеката и њихових описа, а тада ће се укључити још један сервис пројекта: мобилна апликација 'Електронски водич по Осетији'. Сваки туриста који дође у Осетију са смартфоном или сателитским навигатором моћи ће да скине карту са Интернета и да добије све потребне информације о свакој тачки пута који планира да пређе.

Уз помоћ ове апликације биће могуће састављање туристичких маршута и организовање екскурзија. Тада ће, сматра Алина, доћи време када ће се размишљати и о стварању фонда за одржавање и рестаурацију споменика.

„Наш пројекат је одлична основа за успостављање организованог туризма, пошто Осетија уопште нема сопствену туристичку мрежу“, каже Алина.

„Научили смо да не губимо из вида руску пословицу да 'један човек на пољу није војник'. Убеђена сам да држава не може бити одговорна за споменике културе, она може само субвенционисати њихово одржавање. Сваки човек треба да схвати да је очување споменика, очување историје, ствар која зависи од сваког од нас. И тек када то схватимо, тада ће све бити у реду“, каже са осмехом Алина.

Росијскаја газета. Сва права задржана.