Цигани лете у Небо

Циганин Елизбар Иванов се ради вере у Бога одметнуо од своје махале и породичног наркобизниса, али је онда махала пошла за њим.

Када се отац Елизбар још звао Едик, град Кимри у Тверској Области био је познат као хероинска престоница Централне Русије. Електрични воз за Москву народ је звао „зелена игла“, а нико нормалан није седао у последњи вагон – њиме су путовали само наркомани. Овдашња омладина брзо је ушла у тајне наркобизниса, тако да у целом граду више није било лако пронаћи тинејџера бистрог погледа.

Ђакон Елизбар прича: „Искрено говорећи, ја сам тада отишао у храм као у златару. Много сам желео да носим крстић око врата, а не могу тек тако да га ставим, морам прво да се крстим. И знате шта? Ја још увек не схватам шта се тада мени десило. Није било ништа посебно, нити је свештеник одржао неки ватрени говор после крштења, углавном, два дана касније ја из неког разлога оставим алкохол, а још два дана касније оставим дуван, за остало да и не причам. Месец дана касније већ нисам пропуштао ниједно богослужење.“

Отац Андреј, парох овдашњег храма Преображења, најпре је сумњао у Едикову искреност. Како то одједном да га седамнаестогодишњи Циганчић после сваког богослужења прати до куће, поставља гомилу питања о духовном животу и гута сваку реч? „А како би било да ти за почетак прочиташ бар Јеванђеље и Дела апостолска?“, предложи му будући духовник. „'Оћу, оче, обавезно ћу да прочитам“, одговори Едик. „Ево само да научим да читам, и одма' ћу да прочитам“.

Шта мислите, да нико више од Цигана неће бити свештеник, да сам ја последњи? Само полако! Још ћемо ми и наш храм да саградимо.

ђакон Елизбар

Испоставило се да момак, као и већина овдашњих Цигана, није ишао у школу. Одмах је Иванов сео да чита Јеванђеље на црквенословенском. Затим је ишчитао и Апостол и Псалтир. Само пар месеци касније Едик је боље разумео језик првих руских хришћана него говоре Путина и Медведева.

У махали нико није имао ни најмање разумевања за загонетну промену у младој Едиковој души. А кад чуше да је он већ постао прислужник у олтару, то је за њих било као да је уписао школу за полицајце. Догађаје који су уследили сам отац Елизбар полушаљиво назива „прогоном хришћана“.

„‘Што нас бре срамотиш, је ли?!’ – то су биле најдобродушније речи које сам могао да чујем“, сећа се ђакон.

На молбу да исприча нешто о циганској религији, Елизбар одговара: „Ох, тешко је то питање, много тешко. Роми углавном кажу да припадају оној религији којом су окружени. Али реално је наша вера увек иста, а ја ни сам не знам како бих је назвао. Цигани су најсујевернији народ на планети. Они верују у све и свашта, и не верују ни у шта. Они су спремни да испоштују било који обред, али не из љубави, него из страха“.

Откако је Едик почео да проводи доста времена у храму, у махали је свака породична недаћа приписивана њему. Ако се неко разболи или умре, или заглави у затвору, или слупа ауто, или изгуби на картама – за све је сада постојало само једно објашњење: „То си ти уврачао“. Последња кап у препуној чаши за Едикове сународнике био је тренутак када је он по благослову оца Андреја устао против главног градског бизниса – трговине наркотицима.

Тиме је Едик довео породицу до просјачког штапа. Очух је морао да се запосли на грађевини, мајка да гаји свиње, а цела породица је уместо трговине хероином почела да се бави скупљањем старог гвожђа. Због свега тога старији син није био баш много омиљен у породици. Дотле је дошло да је Едик почео да долази кући само на преноћиште.

После затварања храма је одлазио у суседни парк и тамо се сатима молио на коленима. Тада му је отац Андреј у својој кући одвојио једну собу за молитву. Свештеник је управо у то време организовао по школама приказивање документарног филма о штети коју наносе наркотици и Едик се радо укључио у ту акцију. А на Ускрс је чак учествовао у литији кроз циганско насеље.

Ја сам у детињству живео поред Цигана и добро их познајем. Они су простодушни и у злу, и у добру, само зависи на коју страну ће се та особина усмерити.

отац Андреј

Кад су наши видели да се према махали креће гомила са барјацима, милицијом и ватрогасним колима, помислили су да идемо да их бијемо“, осмехује се отац Елизбар. „Највеће ‘фаце’ су одмах поседале у аутомобиле и отперјале, остали су се посакривали по кућама, а жене и децу истерали на улицу да им буду ‘заклон’. А кад су схватили да ‘долазимо у миру’, обрадовали су се као деца,измилели на улицу и чак аплаудирали док је отац Андреј викао: ‘Христос васкрсе!’“

„Најпре су ми другарице говориле: „Јесте он добар момак, али он је Циганин!“, прича Људмила, супруга оца Елизбара, док вади из кревеца ћерку Александру. „А онда су говориле: „Јесте он добар момак, али је свештеник!“

Едик и Људмила су се венчали пола године после првог састанка. Из целе махале на венчање су им дошле само Едикова рођена сестра и рођака. Али убрзо је родбина престала да се љути, нарочито кад се испоставило да је Елизбарова изабраница црномањаста, као да је њихове крви, мада је Рускиња. Додуше, родитељи за сада не долазе код сина у госте, али када он и Људмила одлазе код њих, веома срдачно их дочекују и труде се да их што боље угосте.

„Само не воле кад се појавим у мантији“, прича ђакон. „Они се тога страшно боје. За Цигане је свештеник човек који има посла са мртвацима. А наши људи се много боје мртвих и сматрају да не ваља додиривати покојника. А ја им кажем: ‘Навикавајте се на време. Шта мислите, да нико више од Цигана неће бити свештеник, да сам ја последњи? Само полако! Још ћемо ми и наш храм да саградимо.’ Недавно ми је мајка примила крштење. Тајно, као и ја некада.“

„У целој овој причи нема ничег чудног“, сматра отац Андреј. „Ја сам у детињству живео поред Цигана и добро их познајем. Тај народ има много порока, али и велике врлине: отвореност, искреност, простодушност. Они су простодушни и у злу, и у добру, само зависи на коју страну ће се та особина усмерити. У Јеванђељу пише: ‘Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско’. Цигани су баш та јеванђељска деца. Засада су прилично запуштена деца, али не би ме зачудило ако они кроз педесет година свима нама буду пример побожности. Историја хришћанства познаје многе такве случајеве.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.