Хероји рада поново међу нама?

„И ти ћеш бити херој!“. Совјетски постер. Из слободних извора.

„И ти ћеш бити херој!“. Совјетски постер. Из слободних извора.

У руској јавности се недавно појавио предлог да се звање Хероја рада (у време СССР познато као Херој социјалистичког рада) врати на списак државних награда. Мишљења о предлогу су подељена.

Александар Шершуков
секретар Федерације независних синдиката Русије

Данас се идеја обнављања звања Хероја рада разматра у вези са иницијативом Игора Холманскиха, али представници синдикалног покрета предлагали су то још пре неколико година. Та иницијатива није нова.

Ако ћемо право, та идеја је потпуно природна и заслужује подршку. Данас радник има само споредне награде, као што су Орден части, Орден пријатељства и остале. А звање Херој рада је специјална награда за ужу област, њен циљ је управо да подстакне људе који раде. Због тога сматрам да је поново треба увести.

Додељивање звања Хероја рада има пре свега огроман психолошки значај. Такву награду прати свенародно признање и поштовање. Наравно, ту се одмах поставља питање о реалним „поенима“, тј. олакшицама и повећању плате на које може да рачуна добитник награде. Ја мислим да се у том погледу звање Хероја рада може подстицати бар колико и звање Хероја Русије. Мада, понављам, таква награда пре свега доноси моралну, психолошку сатисфакцију.

Подразумева се да поновно увођење звања Хероја рада ни случајно не треба да замени реално повећање плата.

Александар Шершуков

Међутим, додела звања не сме да буде замена за реалан стимуланс. Не може се живети само од поштовања, и зато нису толико важне награде и речи захвалности, него пре свега добре плате и пристојне пензије за раднике. Зато се подразумева да поновно увођење звања Хероја рада ни случајно не треба да замени реално повећање плате. Утолико пре што у нашој земљи радници и иначе примају мале плате, ако се не рачунају топ-менаџери.

Ми причамо како немамо довољно стручњака у мануелним занимањима и размишљамо на који начин да убедимо младе људе да се радије определе за рад у фабрици, него за канцеларију. Више је него очигледно да звања и награде ту не могу бити одлучујући аргумент.

Само добра плата може допринети да професија буде престижна. Човек треба да зна да га као стручњака не чека само поштовање у друштву, него и пристојна материјална надокнада.

Наше доба није штедело иронију кад су у питању изрази „херој социјалистичког рада“ и „стахановац“. Али ја мислим да се тај подсмех не односи толико на саме раднике, колико на необуздану пропаганду којом су била окружена њихова достигнућа у раду. Шта да се ради, такво је било совјетско доба.

Сергеј Шаргунов
писац

Живимо у доба профанације. И све што је у она времена имало свој смисао, данас је „препарирано“ и претворено у вештачку копију. Једна од тих вештачких копија за једнократну употребу је и идеја о поновном увођењу звања Хероја рада. Мислим да би данас то звање требало да се зове „Херој капиталистичког рада“. Такви хероји могу бити разноразни богати бизнисмени и менаџери нафтних компанија. Ми по социјалним истраживањима видимо да млади људи већином желе да буду „менаџери ‘Гаспрома’“. Не да раде као пилоти, космонаути, комбајнери, учитељи и лекари, него да једноставно „млате паре“.

Људи совјетског времена били су другога кова, од другог материјала. Ја сам то, на пример, видео по својој баки. Она је остала без мужа, који је погинуо на фронту, и сама је орала земљу – то је за њу значила реч „рад“. Друга моја бака је управо и била Херој социјалистичког рада. Ни за њу реч „рад“ није имала негативну конотацију.

Раније су стварно постојали металци и стахановци. Они су стварно прекорачивали норму и упињали се из петних жила. А данас?

Сергеј Шаргунов

Данас је сама реч „рад“ изгубила своју вредност. Ко сам ја да судим оном времену? Требало је живети у оно време, поднети све ондашње тешкоће, сву тескобу, све ужасе и све радости да би се схватило шта се тада догађало. За мене је све то део наше историје. Мислим да данас постоје људи који експериментишу са фрагментима наше историје, било царске, било совјетске, покушавајући да их искористе за своје пројекте. То ми се не свиђа. Радним људима је потребна реална подршка, а не звецкање ордењем. Пре свега је потребно да наши прави трудбеници, наши учитељи и лекари, не примају тако смешне плате. То би већ била реална подршка. Тада би људи осећали да су значајни.

Раније су стварно постојали металци и стахановци. Они су стварно прекорачивали норму и упињали се из петних жила. А данас? Данас ће да награде неког говорника који је изјавио оно што је требало изјавити. И шта имамо од тога?

Росијскаја газета. Сва права задржана.