Класика совјетског филма: „Сто дана после детињства“

„Сто дана после детињства“ – совјетска мелодрама редитеља Сергеја Соловјова о животу тинејџера у пионирском кампу. Филм је снимљен 1975. у студију „Мосфилм“.

Старешина кампа је Серјожа, вајар који је одлучио да ради са талентованом децом која се одмарају у кампу недалеко од старог имања. Пионир Лопухин толико је заљубљен у Ерголину са којом иде у исти разред (у тој улози је дебитовала млада Татјана Друбич, будућа звезда совјетског филма 80-их), да и не примећује колико се у њега загледала Ерголинина другарица Соња Загремухина. Сви они учествују у припремању Љермонтовљевог позоришног комада „Маскарада“, што им помаже да изразе своја осећања. Сама представа неприметно прераста у реалну драму о првој љубави, у узбудљиви „реалити шоу“ са неочекиваним љубавним изјавама, увредама, наступима љубоморе...

Прилично једноставна радња филма прожета је дахом времена, посебно захваљујући изванредној музици чувеног совјетског композитора Исака Шварца. Филм, који је спонтано постао носталгична химна совјетском добу, данас се гледа из мало другачијег угла. Данас смо свесни да су ти симпатични дечаци и девојчице са њиховим чистим и светлим осећањима управо она генерација која је поднела највећи терет „перестројке“ 80-их и свих оних промена које су уништиле СССР са његовим препознатљивим начином живота.

Росијскаја газета. Сва права задржана.