Средњовековни трилер о Русији и Златној Хорди

Епицентар драме: митрополит Алексије и слепа мајка кана Џанибека. Парадоксалне реалије из живота Златне Хорде 14. века урађене су мајсторски. Извор: kinopoisk.ru.

Епицентар драме: митрополит Алексије и слепа мајка кана Џанибека. Парадоксалне реалије из живота Златне Хорде 14. века урађене су мајсторски. Извор: kinopoisk.ru.

У биоскопима Русије 20. септембра почиње приказивање филма „Хорда“ редитеља Андреја Прошкина. „Хорда“ је прави четрнаестовековни трилер о московском митрополиту Алексију и једином народу који је икада барем делимично успео да освоји Русију — Монголима.

„Хорда“ (рус. „Орда“), нови филм компаније „Православна енциклопедија“, изазвао је велико интересовање далеко пре него што је завршено снимање. Узрок томе су сјајна глумачка екипа, угледна имена сценаристе, редитеља и сниматеља, а изнад свега избор теме. Све је ту необично: радња се дешава у Русији у средњем веку, у доба монголског јарма; главни јунак је православни јерарх, московски архијереј; и најзад, заплет филма је заснован на житију овог светитеља.

Филм је снимљен на основу приче о чуду које је учинио свети Алексије, митрополит московски — молитвом је исцелио од слепила Тајдулу, мајку монголског кана Џанибека. Болесну канову мајку су покушавали да излече на разне начине, доводили су јој врачеве и шамане из свих крајева пространог монголског царства, и после многих узалудних покушаја Тајдулин син најзад одлучи да се обрати „московском чаробњаку“ — тако Џанибек у филму назива светог Алексија. Монголи су за сваки случај гајили страхопоштовање према духовним лицима покорених народа, да случајно не разгневе туђе богове. Тај њихов обичај се задржао и у 14. веку, када су житељи Златне Хорде масовно примали ислам. Име митрополита Алексија и његов духовни ауторитет били су прилично познати у Сарају. Управо стога кан доноси одлуку да пошаље изасланике у Москву, код великог кнеза Ивана Ивановича, званог „Црвени“, који је био монголски вазал и плаћао данак Хорди. Џанибеков ултиматум био је крајње једноставан: или ће Алексије доћи и исцелити Тајдулу, или ће бити рата.

Захваљујући мајсторском умећу сниматеља пред гледаоцима се из разних, понекад необичних углова ређају живе и ефектне сцене: источњачки град са прљавштином и тескобом уских уличица по којима врви људски мравињак; пир у кановом двору, где званице халапљиво гутају комаде меса и бришу масне прсте о сопствено или туђе одело; покољ руских заробљеника „онако“, ради забаве и жеље да се покаже вештина и неустрашивост.

Стари текст житија светог Алексија каже да су пред одлазак у Хорду кнез Иван и митрополит, заједно са свештеним сабором, отишли на молебан у храм Успења Пресвете Богородице у Кремљу. И кнез и народ су се тужна срца растајали са вољеним архипастиром — били су убеђени да га испраћају у сигурну смрт. Међутим, за време службе сама од себе се упали свећа пред кивотом са моштима светог Петра, Алексијевог претходника на владичанској катедри. Сви присутни живнуше, схватајући то као очигледан знак благовољења Божјег.

„Већ од првих кадрова гледалац тако дубоко понире у древно предање, да питање историјске веродостојности отпада само по себи и давно минули дани оживљавају на платну у оној одбојној и истовремено запањујуће маркантној велелепности...“, истиче филмски критичар Станислав Ростоцки.

Творци филма су се удаљили од приче која се наводи у житију. Оставили су само „тачке ослонца“: Џанибеков позив, митрополитов долазак у монголску престоницу и исцељење Тајдуле. Све остало је ауторска интерпретација, чије су шаре ћудљиво распоређене по историјској подлози. У филму свети Алексије одлази у Хорду само са младим келејником Феђом и двојицом монголских војника.

Успут се владика непрестано моли, очекујући од Бога помоћ у предстојећем подухвату, и постепено, по замислу сценаристе, постаје уверен у своју способност да учини чудо. Самопоуздању доприноси и то што је зауставио крварење коњу монголског војника који је, по обичају свог народа, пио свежу коњску крв да би се окрепио.

У филму је Московска кнежевина осликана потезима који преносе углавном расположење и атмосферу, док су реалије из живота Хорде добро осенчене и живописне. Захваљујући мајсторском умећу сниматеља пред гледаоцима се из разних, понекад необичних углова ређају живе и ефектне сцене: источњачки град са прљавштином и тескобом уских уличица по којима врви људски мравињак; пир у кановом двору, где званице халапљиво гутају комаде меса и бришу масне прсте о сопствено или туђе одело; покољ руских заробљеника „онако“, ради забаве и жеље да се покаже вештина и неустрашивост. Такав је свет Златне Хорде, у који доспева главни јунак. Окрутност и подмуклост су овде у парадоксалној хармонији са дирљивом љубављу према најрођенијима, као у Џанибековом односу према Тајдули, и са тежњом за непознатим, са потрагом за чудима.

„Московски чаробњак“ је за становнике Сараја, у интерпретацији твораца „Хорде“, само још један кандидат за чудотворство, али угледнији, познатији и поштованији од осталих. Међутим, упркос очекивањима Монгола и надању главног јунака, није се догодило очигледно и недвосмислено чудо. Тајдула није прогледала. Тачније, није одмах прогледала.

Чудо се није догодило, и митрополит Алексије то доживљава као сопствени духовни пораз. Горчина пораза појачава се тиме што он у сопственим очима постаје кривац за будућа страдања свога народа. Када се вратио у Сарај и придружио новој групи руских заробљеника, бивши угледни московски гост добровољно узима на себе ропски јарам, делећи горчину и понижење заробљеништва са онима који су још јуче били његова паства.

По свему судећи, неће свако моћи да у своме срцу споји лик светог Алексија, како је описан у житију, са јунаком „Хорде“.

Али свако искушење има крај. У тренутку када се чини да су исцрпљене све телесне и моралне снаге главног јунака, када се са потпуно бледих усана отима само ћутљиви молитвени вапај (и то није молитва за себе, него за несталог Феђу), тада се преокреће његова судбина. Тајдула оздравља, а исцељење од телесног слепила учинило је да Тајдула и духовно прогледа.

За Џанибека је то доказ истинске моћи „московског чаробњака“ и он се на све начине труди да изглади своју кривицу према њему.

По свему судећи, неће свако моћи да у своме срцу споји лик светог Алексија, како је описан у житију, са јунаком „Хорде“. Чини се да филм пре треба схватити као покушај да се широком гледалаштву приближи лик духовног човека, не само као подвижника, црквеног дипломате, богослова и мислиоца, него и као молитвеника, спремног да ради свог народа жртвује сопствени живот.

Редитељ филма, Андреј Прошкин, добио је на 34. Московском међународном филмском фестивалу награду за најбоље редитељско остварење. Филм је добио и високе оцене критичара и новинара. Остало је да гледаоци кажу своју реч.

Росијскаја газета. Сва права задржана.