„У свету је на снази презумпција кривице Русије“

Комерсант: Г. Косачов, у понедељак и уторак ће у Москви бити одржано саветовање руководилаца представништава „Россотрудничества“. Једна од тема је и обнављање облика и метода рада „Россотрудничества“. Да ли је у плану реформа организације?

Константин Косачов: Када је реч о нашим циљевима и методама, треба имати у виду да ‘Россотрудничество’ није настало из ничега. Његово постојање се заснива на традицијама и вештинама стицаним у давна совјетска времена. По мом мишљењу, Совјетски Савез је врло активно користио ‘меку силу’ и у томе је био успешан бар колико и његови тадашњи геополитички супарници, мада у то доба није ни постојао такав појам. Репутација СССР-а у целом свету је у најмању руку одговарала ономе што се тада реално дешавало у нашој земљи, а у неким доменима је чак била и боља од реалног стања. Наравно, тај систем је био апсолутно идеолошки и ми никако не треба слепо да копирамо искуство стечено у том периоду.

Комерсант: А како је данас?

К.К.: Данас, по мом мишљењу, Русија одржава релативни паритет са главним геополитичким супарницима у сфери ‘чврсте силе’ (‘hard power’), јер ми имамо војну, енергетску и економску моћ. Али што се тиче ‘меке силе’, како ја видим ситуацију, тај паритет је, нажалост, озбиљно нарушен. Репутација и имиџ Русије у свету, нажалост, далеко су лошији од реалне ситуације у нашој земљи.

У свету постоји својеврсна презумпција кривице Русије, тј. догађаји у нашој земљи се одмах, по инерцији јавног мњења у иностранству, тумаче негативно по нас. Рецимо, ако дође до неке трагедије и погине новинар, одмах кажу: ‘У Русији убијају новинаре, јер нема слободе говора’. Ако дође до конфликта са неким познатијим бизнисменом, одмах кажу: ‘Аха, власт му одузима активе и врши прерасподелу његове имовине’.

Навешћу пример. Прошле недеље је ‘Россотрудничество’ организовало у Берлину фестивал ‘Сазвежђе’ у оквиру Године Русије у Немачкој. Ја сам, између осталог, поразговарао са својим пријатељем и колегом из ранијег, ‘парламентарног’ периода. Он је и сада посланик Бундестага у фракцији Хришћанско-демократске уније, а они су познати по тврдом ставу према Русији. Он ми је испричао да је тек ових дана у једним немачким новинама прочитао информацију о томе ко је заправо група Pussy Riot, и какве акције су њене чланице раније предузимале. Био је револтиран и признао је да пре тога није имао никакве дилеме по том питању, сматрајући да су чланице Pussy Riot осуђене неправедно и искључиво из политичких побуда. А када је видео чланак, потресао се и запитао: зашто све то није раније објашњено? И мене је питао зашто ми нисмо проширили те информације по целом свету?

Комерсант: И шта сте му ви одговорили?

К.К.: Одговорио сам му да је та информација доступна јавности, али на Западу често не желе да је преузму, јер се придржавају принципа да јавност тражи само негативну информацију о Русији и презумпцију њене кривице. Додуше, признао сам да би и наше ангажовање у информативном простору могло бити доследније и систематичније.

Комерсант: А ко на Западу формира потребу јавности за негативном информацијом о Русији?

К.К.: То је тешко питање. Али можемо да упоредимо узбуркане страсти на Западу када је у питању Русија са односом истог тог Запада према другим ‘незападним’ земљама, на пример према Кини. Ако важе исти принципи, онда би критички настројени посматрач и у Кини имао за шта да се ‘закачи’, зар није тако?

По мом мишљењу постоји мноштво критеријума према којима се са много већим револтом прате догађаји у Русији, него у било којој другој земљи, иако је потпуно јасно да политичка, друштвена и хуманитарна ситуација у нашој земљи сигурно није лошија, а по многим питањима је и боља него у многим другим државама.

Комерсант: Зашто је то тако?

К.К.: Зато што је сада, по мом мишљењу, интересовање за Русију много веће. Кина се очигледно доживљава као нешто што се не може изменити и померити с места, па се нико посебно и не труди да се убеђује са кинеским властима. Запад сарађује са Кином без покушаја да у њој изазове неке промене. А са Русијом већ постоји искуство ‘успешног’ вршења притисака из иностранства: најпре за време Горбачова, а затим и за време Јељцина. На Западу је крајем 80-их и почетком 90-их популарност тих политичара била максимална, као и популарност наше земље у целини. Али зато је нашем народу управо тих година било најтеже.

Садашње руководство Русије, по мом мишљењу, потпуно исправно и реално схвата интересе наше земље. Симпатије према Русији су врло битан фактор, али оне не могу бити саме себи циљ. Не можемо ми слепо да се повинујемо страном јавном мњењу само да бисмо му угодили.

А можда бисмо могли нешто да научимо од других постсовјетских земаља? Од свих бивших република Совјетскг Савеза данас Грузија има најбољи имиџ на Западу.

Није лоше учити од других. Али у грузијском позитивном имиџу, уз све оно што се тамо заиста успешно ради, огромну улогу игра политичка констелација. Ако је за Русију на снази презумпција кривице, онда Грузија на Западу има стопостотну презумпцију невиности. Шта год да уради грузијски лидер, све се на Западу дочекује аплаузом. Замислите само на секунду да је негде другде под загонетним околностима погинуо премијер који је био политички ривал председника државе. Говорим о Саакашвилију и Жванији. Замислите каква би се прашина подигла на Западу да се то догодило у Русији. Али о Грузији се не расправља: погинуо човек, несрећан случај, дешава се.

И ако се на крају вратимо на ‘Россотрудничество’ и питање какав ‘производ’ желимо да добијемо, по мом схватању је то нормалан, објективан и непристрастан однос према Русији. Није циљ да стварамо некакаву улепшану слику о Русији. Слика о Русији треба да буде реална и правична, ништа више. То би већ било много боље од онога што смо имали до сада.

Пуна верзија интервјуа на сајту Комерсанта.

Росијскаја газета. Сва права задржана.