Ко би горе, оде доле...

Карикатура: Нијаз Карим.

Карикатура: Нијаз Карим.

Европска унија је проглашена у Мастрихту 8. децембра 1991, дан после званичног распада СССР-а. 20 година касније, „интеграциони лифтови“ мењају смер. Економски експерт говори о томе шта Евроазијска унија може да научи из проблема са којима се сада суочава Европска унија.Економски експерт говори о томе шта Евроазијска унија може да научи из проблема са којима се сада суочава Европска унија.

Скоро истовремено су се у Европи и Евроазији одиграла два врло важна политичка догађаја. У Беловешкој шуми је 8. децембра 1991. донета одлука о распуштању Совјетског Савеза, а већ сутрадан је у Мастрихту проглашено оснивање Европске уније. Што кажу, док се једном не смркне, другом не може да сване.

Татјана Валоваја, доктор економије, министар Евроазијске економске комисије (ЕЕК) за основне правце интеграције у макроекономији. Извор: Росијска газета.

Истовременост и дијаметрална супротност ових процеса морала је да падне у очи. Чинило се да су тектонски поремећаји покренули некакве „интеграционе лифтове“. Постојало је уверење да ће државе бившег СССР постепено смањити степен централизованости своје привреде и да ће по стицању политичке независности ипак очувати јединствени економски простор и јединствену валуту. Утолико пре што су и сами Беловешки споразуми управо тако били формулисани. Такође се мислило да ће Европска унија, са своје стране, појачати своју унутрашњу интегрисаност и тада ће се „западни“ и „источни“ лифт зауставити на истом спрату, који највише одговара савременим економским реалијама, а затим ће полако и постепено (и то је била кључно!) да се подижу увис...

Испало је другачије. „Постсовјетски“ лифт се откачио и пао на дно, а „евроунијски“ је нагло кренуо увис, али је био крцат путницима, супротно свим правилима безбедности. Међу путницима је било и оних који су побегли из суседног лифта.

Отада је прошло двадесет година и лифтови се поново крећу у супротном смеру. „Постсовјетски“, који је у међувремену постао много лакши, јер су остали само најотпорнији и најупорнији, живахно се устремио увис. А шта је било са „евроунијским“? Да ли није издржао преоптерећење, или није био сервисиран, углавном, само што се не стрмоглави у амбис...

Па ипак, учесници евроазијског интеграционог пројекта никако не би требало да потајно ликују и лицемерно саосећају са комшијама. Да би се наш сопствени лифт и даље упорно кретао увис, треба сазнати шта се заправо догодило са европским лифтом.

Без таквог сазнања и нас, пре или касније, чека нешто слично. Када су после распада Совјетског Савеза нове независне државе почеле да траже путеве узајамног повезивања, оне су као оријентир у том погледу изабрале управо Европску унију. И то је било потпуно оправдано. Европска унија је једини интеграциони модел који реално може да опстане, она је оријентир и за Евроазију, и за Латинску Америку, и за друге делове света. Због тога је корисно учити се на грешкама претходника.

На које „грабуље“ је нагазила Европа? Већ је и на први поглед очигледно да разлоге садашњих невоља треба тражити, са једне стране, у преоптерећењу „лифта“, а са друге – у томе што грађевинци нису стизали да истовремено са његовим брзим успоном изграде нове спратове интеграционог здања. У суштини, Европљани су свим својим искуством показали да се њихова интеграција одвија у складу са универзалним законитостима, али су они сами последњих година почели да их крше.

Те законитости су: развој у етапама, разуман баланс између продубљивања процеса и проширивања његове географске распрострањености, конвергенција економских показатеља, наднационалност и постојање јасног крајњег циља. Док се Европа свега тога придржавала, дотле је и интеграција била успешна. Када је покушала да наруши бар једну законитост, одмах јој се то олупало о главу. Али сада Европљани, први пут од оснивања Уније, нарушавају све поменуте законитости...

Основна законитост интеграције је постепени прелазак са нижег нивоа на виши.

Сви знају да ће се аутомобил угасити ако се из прве брзине одмах пребаци у трећу или четврту. Исто се дешава и са интеграцијом. Не треба прескакати етапе. Постсовјетске државе су 90-их година чиниле узалудне покушаје час да створе зону са рубљом као јединственом валутом, час да оснују економску унију, али без чврстог темеља. Још ми нисмо стигли ни да научимо прву лекцију, а Европљани су нам већ очитали другу: опасно је и кад се залетиш, а заборавиш да пребациш у следећу брзину.

И заиста, што је већи степен интеграције и укидања унутрашњих баријера, јаче се осећају негативне последице преосталих баријера. Економска политика са једне стране све јаче утиче на партнере, а то са друге стране може код њих да покрене одбрамбени механизам. Поставља се питање шта је боље: правити квалитативни корак напред или се помирити са рушењем онога што је већ постигнуто. Јер, интеграција је објективан процес који се сам развија.

Европљани су до те мере поверовали у поменуту унутрашњу динамику, да им се већ почело причињавати као да возе ауто са аутоматским мењачем, па не треба ни да се брину о промени брзине, све ће само од себе да се креће! Управо тада су доживели саобраћајну несрећу...

Приликом оснивања економске и валутне уније Европљани су потценили њену економску компоненту. Ако се вратимо на почетну паралелу, они су изградили лифт до небеса, кабину су опремили меким табуреима и скупоценим огледалима, а горње спратове, на којима треба да се заустави овај раскошни лифт, саградили су по систему „shell and core“, с тим да их касније некако доврше, ваљда кад буду имали времена...

Није проблем у новцу, новца још увек има. Проблем је што нема више политичке воље. Сав политички ресурс европски лидери су потрошили на узајамно убеђивање да се треба одрећи националне валуте, и тако су закочили решавање других осетљивих питања у пореској сфери, као и у сфери хармонизације буџетног и банкарског система. Та питања су одложили за боља времена, а морају да их решавају сада, у најгорим временима.

То је важна лекција за нас! Нама такође предстоји да се свакодневно пењемо уз степенице интеграције, а да при том не прескачемо брзоплето степенике, али и да не успоравамо успон.

Росијскаја газета. Сва права задржана.