Владимир, Томислав и дон Корлеоне

Извор: Росијска газета.

Извор: Росијска газета.

Данас су се у Сочију састали Владимир Путин и Томислав Николић. Разговарали су углавном о економији. Али, изгледа да савремени Запад о послу размишља као дон Корлеоне у роману „Кум“: он сваки бизнис схвата лично.

Данас су се у Сочију, будућем олимпијском граду на руској црноморској обали, сусрели руски председник Владимир Путина и његов српски колега Томислав Николић. Долазак руског лидера у Београд планиран је за 11. децембар. Рекло би се да у томе нема ничег нарочитог: морала су најзад да се сусретну и два политичара због чијих је успеха на изборима 2012. године Запад највише огорчен. Њих двојица нису давали повода ни за какве гласине, и можда се управо због тога у медијима већ појавило толико гласина о томе да је „Србија нова руска губернија“. Прича се о могућем ступању Србије у Организацију Уговора о колективној безбедности (ОДКБ, основану 1992. ради организовања колективне одбране бивших совјетских република), о томе да Русија купује српски цевоводни систем, као и о другим облицима продаје националног суверенитета Москви.

Те гласине најактивније шире западни листови, али у томе учествују и поједина српска издања, јер су Путин и Николић на Западу прилично демонизоване личности. Наравно, ни један ни други нису сврстани у највишу лигу светски познатих „момака за медијско пљување“ попут Махмуда Ахмадинежада или Ким Џонг Уна, али их Запад увек држи пред вратима тог „елитног клуба“ и као нови дисциплиновани „жандар Европе“ наговештава да свака реч коју изговоре новопечени председници може бити искоришћена против њих. Списак оптужби је већ добро познат: Николић тобоже тајно још увек исповеда исту ону националистичку идеологију Војислава Шешеља, свог бившег партијског боса из Радикалне странке, а Путин тобоже сања о препороду „совјетске империје“. Искуство показује да никакве чињенице нису у стању да отклоне поменуте стереотипе.

А то је баш штета. Гласине о „руској губернији“ нису обична глупост. Оне су штетна глупост. Тешко да је изводљиво ступање Србије у ОДКБ, обзиром на актуелну ситуацију у Централној и Источној Европи. А и шта ће Русији чланство Србије у организацији која има пре свега војну сврху? Кога би бранила Србија и од којих непријатеља? Да не би можда бранила „Јужни ток“ од армије ЕУ и САД? То је глупо и помислити. Ако би Европска унија и НАТО из неког разлога пожелели да униште пројекат испоруке енергената из Русије који је за њих саме од виталног значаја, они би то свакако учинили, српска армија их у томе не би могла спречити. Једино што може спасти „Јужни ток“ јесу остаци здравог разума код чланова Европске комисије. Јефтини гас и нафта из Русије „Јужним током“ могу да стигну у тренутно најпроблематичније чланице Европске уније – Грчку и Италију, и да им обезбеде толико потребну конкурентност на тржишту, тј. мању цене производа и нова радна места. Додуше, савременом Западу не би био први пут да сече грану на којој седи. Самоубилачки ратови у Ираку и Авганистану, напрасно пријатељство са исламистима у Сирији и Либији, антипутинска кампања – све су то појаве сличне садашњем рату који ЕУ и САД воде против „Јужног тока“ и „Гаспрома“ као његовог главног оператера.

Поред „Јужног тока“ Русија има и друге пројекте у Србији. На пример, издвојила је кредит од 800 милиона долара за обнову инфраструктуре српске железнице. Сви ти пројекти су економски оправдани. Русија жели да постане железнички „пут свиле“ из Југоисточне Азије у Европу, и због тога жури да доведе у ред српску железничку мрежу која се налази на том путу. Исту логику има и „Јужни ток“. Све је то само бизнис, ту ништа не треба схватати лично.

Ми живимо у сиво, прагматично доба, које нема много везе са добом „спасавања балканских народа од отоманског јарма“, а Путин свакако није велики ујединитељ словенства и православни фундаменталиста. Он је прагматични политичар који предлаже Србији и Западу повољан посао.

Али савремени Запад размишља као дон Корлеоне у роману „Кум“, он сваки бизнис схвата лично. Лична нетрпељивост према лидеру може да буде узрок увођења санкција према целој земљи. А када су у питању Русија и лично Путин, Западу се много тога привиђа. Русија, наводно, подјармљује Србију, одваја је од Европске уније својом железничком пругом, итд. Стиче се утисак да стратези Европске уније живе у последњим деценијама 19. века – свуда виде „пансловенску“ заверу и пројекат уједињења православних народа на православним темељима. Још мало па ће видети и улазак руске војске у Истамбул и друге страхоте из доба руско-турског рата 1877-1878.

Нажалост, ми живимо у сиво, прагматично доба, које нема много везе са добом „спасавања балканских народа од отоманског јарма“, а Путин свакако није велики ујединитељ словенства и православни фундаменталиста. Његова боја је сива, он је прагматични политичар који предлаже Србији и Западу повољан посао. Није он крив што се у Вашингтону, Бриселу, па чак и Београду на сваки покрет његове руке гледа као да је крст на сабору свете Софије у Константинопољу. Изгледа да Запад верује у панславизам много више, него што ми, Словени, верујемо у њега.

Да ли је тога већ било у нашој историји? Било је. Довољно је сетити се страхова и надања везаних за Русију и становнике Балкана, као и за западне савезнике турских окупатора почетком 20. века.

Кнез Григорије Трубецки, будући посланик Русије у Србији, изложио је 1909. своје схватање балканског питања. Његове речи нису биле намењене само Петербургу, него и целоме свету. Ево шта је он писао: „На томе [на регулисању балканске кризе] треба радити без гнева и пристрасности. Нити треба нама претити аустрославизмом, нити Аустријанцима панславизмом и свим оним бомбастичним паролама које толико одударају од нашег сивог прелазног периода и не завршавају никакав посао, осим што служе као црвене мараме за бикове.“

Много тога се променило за сто година, али „бомбастичне пароле“ су остале исте. Чим се неко у Русији накашље, на Балкану се то одмах схвата као агресија и реализација далекосежних планова. Први светски рат је пре скоро 100 година почео, између осталог, због ирационалног страха од Русије. И мада Русија данас на Балкану има веома ограничене амбиције, то неће зауставити завидљивце и злонамернике. Не преостаје нам ништа друго, него да мудрим и ненаметљивим потезима, без бомбастичних парола, избегавамо распаљивање страсти, и да помажемо једни другима у постепеном регулисању економских питања. У том послу је Русија велики ослонац за Србију, јер у ситуацији када кредити Европске уније постају све скупљи, руско-српски економски пројекти све више добијају на значају. По свему судећи, тај посао ће и бити тема руско-српског самита најпре у Сочију, а затим, три месеца касније, и у Београду.

Аутор је политички коментатор радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“