Европа не трпи другачије мишљење

„Руси долазе!“ Илустрација: Николај Дихтјаренко.

„Руси долазе!“ Илустрација: Николај Дихтјаренко.

Запад је „избацивао Русију из Европе“ сваки пут када је Русија одбијала да се развија по вредностима које су агресивно наметане споља, од Наполеона до савременог либерализма. А цивилизацијски конфликт можда тек почиње.

Нови конфликти све више кваре односе Запада и Русије. Mногима се с правом чини да су разумевање и веза између Запада и Истока неповратно изгубљени и да је идеја живота под заједничким европским кровом је мртва. Зашто се гомилају проблеми у односима између Запада и Русије?

Нова линија фронта протеже се између Европске уније и три источнословенске државе, с тим што се спорна питања између Запада са једне, и Русије, Украјине и Белорусије са друге стране, не тичу геополитике или безбедности, него либералних вредности, а ако се пажљивије погледа, до раскола је дошло због различитих погледа на свет. Запад одавно живи у постхришћанском свету, док Русија, после комунистичког прогона религије током читавог 20. века, покушава да се развија у духу неохришћанства.

На Западу је експанзија либералних вредности све већа, јер су европске елите озбиљно забринуте због губитка своје политичке доминације на светској сцени услед све веће економске кризе. Азија престиже Европу брже него што се могло очекивати. Зато ће Европа све више користити фактор „универзалних вредности“ као штит у ситуацији када њен глобални утицај постаје све слабији.

Ругање сопственој религији, вековној црквеној традицији и свештенослужитељима у друштву западних интелектуалаца се не доживљава као недостатак укуса. Либерално немачко законодавство забрањује верски обред обрезања, а дозвољава објављивање карикатура пророка Мухамеда. У Русији је све другачије. Нико више у Русији не пише отворено да Бог не постоји. Нема више ругања религији. Чак и неверујући грађани Русије благонаклоно гледају на религију. У медијима се примећује поштовање према црквенослужитељима, које више нико не назива „служитељима култа“. Руски патријарх се отворено бави спољном политиком, о чему сведоче његове прилично успешне посете Сирији, Украјини и Пољској.

За Русију је то добро, за Запад је то незамисливо. На Западу људи нису веровали својим очима кад су видели стотине хиљада руских грађана како долазе у храмове да се поклоне светињи са Свете Горе, „појасу Пресвете Богородице“ који је на Западу одавно заборављен. Када је у Москви осуђена група Pussy Riot, стотине западних уметника и интелектуалаца захтевале су да панкерке буду одмах ослобођене, јер је њихов контроверзни протестни „шоу“ у храму Христа Спаситеља тобоже био „легитиман уметнички израз“. Аргументи хришћанских кругова у Русији да је панк група својим срамним наступом оскрнавила свето место црквеног амвона, где се за време литургије причешћују верници како би задобили опроштај грехова, Западу су послужили само да оптужи Русију за мрачњаштво и повратак у средњи век.

Међутим, суштина конфликта се не огледа само у различитим погледима на свет, него и у начину на који се конфликт одражава на међународну политику. Када су комунисти пре скоро сто година дошли на власт, тежили су да своју идеју пролетерске револуције пренесу и на Запад. Лењин и Троцки су искрено веровали да је њихова револуција исправна и да ће она ослободити човечанство од вековног ропства. Данас Запад сматра својим правом да идеју либералне револуције шири по целом свету. Људи на Западу верују да су демократија и људска права универзалне вредности читавог човечанства и да слободу како је они схватају треба уводити милом или силом. Нико на Западу неће то јавно рећи, али западни интелектуалци сматрају да „ауторитарни Путинов режим“ није легитиман. Они се надају да ће у Русији на власт доћи „просвећеније“ поколење и тада ће са Русијом поново бити успостављена сарадња по западном сценарију. Када руска елита прекорева Запад због тога што подрива принципе државног суверенитета и тако крши међународно право, овакав одговор добија: светски поредак се изменио, тако да либерални Запад има право да се меша у унутрашње ствари других држава када се негде крше људска права, јер он тако брани слабије чланове друштва од самовоље диктатора.

Конфликт између Запада и источнословенских земаља ескалира и због тога што западни интелектуалци не трпе поговор у наметању своје позиције, нити признају другачије мишљење. Мало је рећи да они критикују Русију, Украјину и Белорусију због политичког устројства које не личи на систем западних демократија. Они их оштро осуђују, притискају их санкцијама и приморавају да се промене. И шта тиме постижу? Шта добијају уместо сложног живота под заједничким европским кровом? Већ пет година је замрзнут уговор о партнерству и сарадњи између Европске уније и Русије. Због изрицања затворске казне Јулији Тимошенко Европска заједница је замрзла асоцирано чланство Украјине у ЕУ, а против Белорусије уводи нове санкције после негодовања белоруских власти поводом избацивања провокативних летака из авиона у ваздушном простору њихове земље. Европска заједница глатко одбацује могућност било какве толеранције према државама у којима се, по њеном мишљењу, крше елементарна људска права. Европа је у том смислу потпуно усвојила милитаристичку реторику.

Идеја слободе, и то прилично апстрактна, добила је на Западу статус нове религије. У тој религији постоје својеврсне „иконе“, а то су бивши борци за слободу, заточеници нацистичких концентрационих логора и борци за људска права из доба комунизма. Таква „икона“, која се „борила против зла“ постао је и нови председник Немачке Јоахим Гаук, такође борац за људска права из бивше Источне Немачке. Русија, Украјина и Белорусија кренуле су путем другачијег погледа на свет. Оне не осуђују све што су њихови народи преживели за време комунизма. Зато и немају сличне „иконе“ слободе.

Постоји још једна суштинска разлика: у Русији је ових дана обележена 200-годишњица победе у Отаџбинском рату 1812. против Наполеона. Русија сваке године прославља и годишњицу победе у Другом светском рату против нацистичке Немачке. Она те догађаје празнује без Запада, где се учи нека друга историја. Савремени демократски системи САД и Европе утемељени су на идејама Француске револуције (а то је опет она иста слобода) и Наполеоновог права. Када је Русија победила Наполеона, западне силе су је, као што је познато, опет избациле из Европе. Током читавог 19. века Русија је у очима Запада била стожер конзервативизма и реакције. Конфликти због различитих погледа на свет временом су прерасли у геополитичке спорове који су затим изазвали Први светски рат. Што се тиче Другог светског рата, његов главни победник у очима Запада биле су САД, које су касније донеле слободу Западној Европи, и ту слободу су јој обезбеђивале током Хладног рата, због чега ће се западноевропски интелектуалци још дуго клањати Америци. А Русију су опет избацили из Европе.

Лењин и Троцки су искрено веровали да је њихова револуција исправна и да ће она ослободити човечанство од вековног ропства. Данас Запад сматра својим правом да идеју либералне револуције шири по целом свету.

Средином шездесетих година прошлог столећа у Западној Европи је букнула такозвана студентска револуција, која је затим прерасла у свеобухватнију „сексуалну револуцију“. У западну културу су ушле мини сукње, појавила се порнографска продукција, појавио се „хипи“ покрет... Тако је ново поколење Запада буквално извојевало потпуну слободу. Ти револуционари шездесетих – то су данашњи европски интелектуалци, додуше сада већ у зрелом добу. Они су доживели велико разочарање левичарском идеологијом и у својој свести заувек сахранили комунизам, према коме су у совјетско доба гајили извесне симпатије. Русија је „издала“ левичарску марксистичку идеју и сада се у неком смислу враћа неохришћанству, традицији свог царског периода и идеји националне државе – таква Русија је за поменуте западне интелектуалце оличење пакла.

Како ће се све то завршити? Можда цивилизацијски конфликт тек почиње. Тешко да ће се власт у Русији ускоро променити по жељи либерала и западњака, који су код нас у мањини. Са друге стране, на Западу је експанзија либералних вредности све већа, јер су европске елите озбиљно забринуте због губитка своје политичке доминације на светској сцени услед све веће економске кризе. Азија престиже Европу брже него што се могло очекивати. Зато ће Европа све више користити фактор „универзалних вредности“ као штит у ситуацији када њен глобални утицај постаје све слабији. То, међутим, никако не значи да Русија треба да пређе на страну Азије у цивилизацијском конфликту са Европом. Она ће морати да се модернизује, али, по свему судећи, на темељу сопствених традиција и сопствених вредности. Не би било лоше показати Европи да руско православље, па ако хоћете и руски ислам, могу дати свој допринос у изградњи будуће слободне Европе.

Аутор је политиколог, директор Центра „Бертолд Бајц“ при Савету за спољне односе из Немачке.

Росијскаја газета. Сва права задржана.