Ратна грмљавина у „Чајковском“

Владимир Јуровски већ десет година сарађује са Руским националним оркестром. Извор: РИА „Новости“.

Владимир Јуровски већ десет година сарађује са Руским националним оркестром. Извор: РИА „Новости“.

У Москви је у Концертној дворани „Чајковски“ маестралним извођењем две „војне“ симфоније отворен четврти Велики фестивал Руског националног оркестра.

Отварање Великог фестивала Руског националног оркестра (РНО) било је право откровење за публику Концертне дворане „Чајковски". Под управом Владимира Јуровског изведене су две „војне“ симфоније: Шеста симфонија енглеског композитора Ралфа Вона Вилијамса, која скоро да није ни извођена у Русији, и позната „Лењинградска“ симфонија Дмитрија Шостаковича, која се могла чути у потпуно новој интерпретацији. Изненађење је било и то што диригентску палицу на отварању Великог фестивала Руског националног оркестра по први пут није држао његов оснивач и уметнички директор Михаил Плетњов, него Владимир Јуровски, уметнички директор Руског државног академског симфонијског оркестра „Светланов“ и главни диригент Лондонске филхармоније. Ипак, избор „првог“ диригента не треба да чуди. Владимир Јуровски већ десет година континуирано сарађује са РНО, изводећи по целом свету репертоар чија је окосница музика 20. века. Две симфоније из 20. века изведене су и на отварању овог фестивала.

Други светски рат је тема која је објединила партитуре Ралфа Вона Вилијамса и Дмитрија Шостаковича. Обе симфоније говоре о ужасу масовног истребљења, о уништавању људских живота, апокалипси рата и вечности људског духа. На то упућују и време и разлог њиховог настанка. Наиме, једна симфонија је настала 1941, у јеку Другог светског рата, а друга 1947, након уништења Хирошиме и Нагасакија. Међутим, у интерпретацији Владимира Јуровског ове две симфоније су изведене на потпуно нов начин. То је била музика ослобођена од  калупа времена, музика која је, по Шекспировим речима, искочила из „колосека“. Јуровски је открио некакав „чист“ и неизмерно леп садржај. Њему је пошло за руком да дочара савремени дух ових партитура, тако да оне нису више сведочанство конкретне епохе, него проживљеног страшног људског искуства које се непрекидно понавља, али које не губи своју везу са вечношћу. А у вечности важи сасвим друга мера, а то је лепота, која спасава свет.

Тако су се четири дела Шесте симфоније Вона Вилијамса трансформисала у својеврсну сагу, где се у помало мрачном мелодијском лавиринту појављују и мотиви енглеске ренесансе, и хладне мелодије сабласних замкова, и језиви наноси дувачких инструмената у духу Dies Irae, као и пригушени „пробоји“ тишине са „плачним“ украсима виолина. У финалном делу симфоније Јуровски је расветлио целокупну њену драматургију, уздижући оркестарску мелодију до оргуљашког ефекта који се прелива у чаробни и нежни вибрато гудачких инструмената. Трагизам је превазиђен помоћу лепоте.

Тако је било и у Седмој (Лењинградској) симфонији Дмитрија Шостаковича и у њеној партитури која је одавно ушла у легенду. А она 283 такта теме нацистичке офанзиве постали су симбол ужаса који проживљава свако ко се нађе на бојном пољу. У интерпретацији Јуровског Седма симфонија изненада добија јасне лирске слојеве, складност и лепоту мелодија кроз које се најпре колебљиво, а затим енергично пробија чувени марш. Задивљујући је био ефекат мелодије на тему офанзиве, где није било оне злослутне инвазије праћене добовањем бубњева, као што смо навикли, него су се чули откуцаји некаквих гигантских невидљивих сатова, у којима се осећа равномерни пулс цивилизације праћен страшним завијањима у духу Прокофјевљевих тевтонских ликова. И завијање дувачких инструмената и виолина, и злослутно добовање бубњева – све је то израњало као привиђење из свих делова партитуре, не дозвољавајући да се заборави ужас који партитура носи дубоко у себи. Цела симфонија је код Јуровског прожета новим значењима у којима се болна баховска експресија преплиће са снажном темом силе и победе, а изражајна лепота мелодије, коју као да је поново написао Шостакович у продорној и самим тим узнемиравајућој отмености музичких ритмова, са беживотном окамењеношћу смрти у класичној хармонији корала. Ова беспрекорна интерпретација симфоније Дмитрија Шостаковича у извођењу Руског националног оркестра заиста представља почетак нове легенде о „Лењинградској“ симфонији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.