За ким звона не звоне

Извор: AFP.

Извор: AFP.

Недавно је руски ТВ канал „Култура“ приказао документарни филм „За ким звона не звоне“ о драматичној судбини манастира и храмова на Косову. Са аутором сценарија Сергејем Барабановом разговарао је јеромонах Игњатије Шестаков.

Сергеј Барабанов, аутор сценарија за овај филм, први пут је био на Косову још као студент на пракси. Било је то почетком 1970-их.

„Тада се Југославија сматрала капијом Запада и ми смо горели од жеље да се купамо на плажама Јадранског мора, да играмо у дискотекама које су тада код нас биле забрањене, да купимо фармерке за којима смо толико жудели. Али све је то некако одмах било потиснуто у други план када смо видели величанствене древне манастире и фреске, када смо сазнали историју те покрајине, која је током многих векова била бедем православног света у Јужној Европи. Видели смо и поносну аскетску лепоту монаха и свештеника. Буквално смо се заљубили у ту земљу.“

Следећи сусрет са Косовом одиграо се много година касније. Сергеј Барабанов је као ратни дописник федералних ТВ канала провео много недеља на ратом захваћеном Косову.

„Била је то страшна слика. Гинули су људи, горела села, рушени су манастири који су на тој земљи постојали преко 700 година. Изгледало је да је колевка словенства и православља на Балкану осуђена на пропаст.“

Управо тада је Сергеј и дошао на идеју да сними филм о трагедији косовских манастира. Тада је рођен и назив филма: „За ким звона не звоне“. Имао је утисак да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Филм је био замишљен као реквијем.

„Стварност је, на срећу, била другачија. Јесте да смо видели и снимили срушене храмове и манастире, спаљене српске куће, избеглице, чули смо и приказали десетине трагичних судбина, али пред нама и нашим објективима ипак није била пустиња. Храмови се обнављају, многи су већ освештани. Сестре манастира Соколица сликају иконе и продају их, и тим новцем обнављају обитељ. У јеку су радови у манастиру Девич, који је био готово потпуно уништен. Подигнут је сасвим нови манастир у Ђаковици, у граду где цело српско становништво чине четири православне монахиње. У Србији се данас живи оскудно, а православни верници жртвују и свој последњи динар за ову обнову. Помажу и сестринске Цркве, пре свега Руска православна црква. Одлучено је да се не затвори ниједан једини храм. Ако у селу живи макар један православни хришћанин, значи да тамо постоји православни храм, и свештеник одлази код тог хришћанина. То улива оптимизам и наду.“

„О чему, по вама, говори овај филм?“

„Филм говори о томе да се вера не може убити. Све док на тој земљи живи бар један православни хришћанин, живеће и само православље, јер је вера у нама. Ми смо наш филм снимали као професионалци. Можда звучи отрцано, али људи из наше професије заиста су дужни да говоре народу истину. Оно што се догодило на Косову је страшна истина, и свет мора да зна ту истину.“

„Кажете ‘ми’. Ко је и када са вама радио на том филму? Где је филм сниман?“

„Филм је производња компаније ‘Миријам Медија’, на чему им се најтоплије захваљујемо. Снимљен је по наруџбини Министарства за везе и медије, као и ТВ канала ‘Култура’. Радио сам на филму заједно са редитељем Григоријем Илугдином. Снимање је обављено од маја до јуна ове године. Све остало време је утрошено на монтажу слике, монтажу звука, итд. Трудили смо се да искористимо што мање архивских снимака. Сви снимци су лично наши, изузев кадрова који приказују догађаје из 1999-2004. Снимали смо по целом Косову. Снимали смо чувене манастире Грачаницу и Високе Дечане, град Призрен (један од најлепших на Косову), села у српским енклавама, обичне људе са села.“

„Радећи на филму Ви сте лично контактирали са људима који живе у врло специфичним условима. Њихове тешкоће и њихов бол можда не може ни да схвати већина нас, који живимо безбрижно или у потпуно другачијим условима. Какав су утисак на вас лично оставили ти људи, и уопште рад на Косову и Метохији?“

„Они људи који су остали на Косову (а око 200 хиљада Срба је било принуђено да напусти свој завичај) пре свега уливају осећање најдубљег поштовања и усхићења. То је морални подвиг у име вере и у име свога народа. Ми нисмо имали намеру да уносимо било какав рефрен у текст нашег филма, али сваки саговорник нам је рекао: ‘Ја никуд одавде не идем, јер су овде гробови мојих предака и православне светиње српског народа’. Знате шта, ја нисам нарочито сентименталан, али верујте, када човек чује тако нешто, једва се уздржи од суза. Довољно је поменути животну причу монахиње која је пре монашења лепо живела у Немачкој, примала добру пензију, али кад се догодила трагедија, све је оставила, отишла у родни град Ђаковицу и замонашила се.“

Кадар из филма Сергеја Балабанова „За ким звона не звоне“. Извор: pravoslavie.ru.

Кадар из филма Сергеја Балабанова „За ким звона не звоне“. Извор: pravoslavie.ru.

„Какво место у светској и пре свега европској култури, по вашем мишљењу, заузимају споменици и светиње на Косову и Метохији? Шта би значило њихово уништење?“

„То је најважнији део светске културе. Четири манастира су на списку највреднијих споменика УНЕСКО-а. Ту су јединствене фреске српске школе 14. века, таквих фресака нема нигде на свету. Кажу да људски живот нема цену. Али и свака икона, сваки зид тих храмова такође нема цену. Њихово уништење било би ненадокнадиво не само за Србе, него и за читаво човечанство. Американци су већ назвали та места ‘долином фресака’. Штета што они раније нису били на тим местима, онда можда и не би пре дванаест година њихови авиони бомбардовали ту долину. А овако, те фреске сада морају да се рестауришу.“

„Имали сте прилике да много разговарате са људима и у тим личним разговорима чујете шта косовски Срби мисле о Русима и Русији, о нашој цркви. По вашем мишљењу, шта конкретно они очекују од нас, ако уопште нешто очекују?“

Имао сам утисак да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Филм је био замишљен као реквијем. Стварност је, на срећу, била другачија.

Сергеј Балабанов

„Они су нам захвални за солидарност и сталну помоћ. Криво им је што тада нисмо могли да заштитимо њихову земљу од распада и бомбардовања. Али дипломатија је уметност могућег, а тада није било могуће почети нови рат на Балкану, јер би се ратни пожар пренео на цео свет.

Већина Срба од нас очекује топлину и саосећање. Ја не позивам да људи одмах после пројекције филма трче у банку и уплаћују новац. Вероватно то није најважније. Можда ће четири старе монахиње из Ђаковице, које су потпуно изоловане у своме манастиру, бити срећне ако из Русије добију писмо са речима подршке. А пред зиму не би била сувишна ни топла одећа.“

„Шта бисте ви, као аутор филма, пожелели гледаоцима?“

„Обично аутор филма жели гледаоцима да уживају у пројекцији, али овде неће бити уживања. То ће бити горких 40 минута. Потрудите се да не останете равнодушни према несрећи наше браће по крви и вери. Вера је тешко бреме које човек носи, и тешко искушење које подноси. А они часно носе своју веру. Ако то осетите, онда се нисмо узалуд трудили.

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног материјала са pravoslavie.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.