„Марш милиона“: 14.000 и улево

Скуп руске опозиције који је одржан 15. септембра у Москви испољио је неколико нових симптома протестног покрета у новој политичкој сезони.

Фотографије: Руслан Сухушин / RBTH.

У Москви је 15. септембра организована протестна шетња која се завршила митингом опозиције. Лидери опозиције су одржали митинг и донели резолуцију у којој захтевају ослобађање политичких затвореника, организовање превремених парламентарних и председничких избора и замрзавање цена стамбено-комуналних услуга док се не изврши експертиза ценовника. Према оценама Министарства унутрашњих послова, овогодишњи „Марш милиона“ је окупио 14 хиљада људи.

Акција је почела у један сат поподне протестном шетњом после које је одржан митинг на Проспекту Сахарова. Митинг је трајао до десет сати увече, с тим што је број оних који су сачекали говор блогера Алексеја Наваљног (а он је био међу првих десет говорника) био вишеструко мањи од броја учесника у протестној шетњи. Протестни потенцијал је и даље прилично велики и људи су спремни да изађу на улице, али ни сами учесници протеста више нису спремни да по трећи пут слушају једне исте људе који говоре једно исто. За крај митинга је била најављена акција грађанске непослушности под паролом „Нећемо отићи“, али у време завршетка митинга на Проспекту Сахарова су остали само аутор те идеје Сергеј Удаљцов, тридесетак његових присталица и педесетак новинара.

Уосталом, треба поменути и активност московске полиције, која је на време схватила да се људи разилазе само да се мало огреју, па да се опет врате пре 22:00, и зато је већ од 20:30 потпуно блокирала улазак на митинг, оставивши само слободан излаз.

Нови моменат је нагли заокрет протеста „улево“. На Проспекту Сахарова упадљиво су преовладавале црвене и црне заставе. Комунисти, марксисти и социјалисти нису доминирали само на тргу, него и за говорницом.

Досада најдужи митинг опозиције у суштини је био својеврстан „избор за мис“, у коме је могао да учествује сваки мање-више познати претендент на улогу компромисног лидера, чији би задатак био да уједини дијаметрално супротне политичке позиције. Међутим, сама та идеја је дискутабилна, што се и показало када су се два и по сата пре завршетка митинга сви говорници већ изређали, а већина учесника се већ разишла, тако да се на крају нико од говорника није наметнуо као неоспорни вођа.

Још један нови моменат је нагли заокрет протеста „улево“. На проспекту Сахарова упадљиво су преовладавале црвене и црне заставе. Комунисти, марксисти и социјалисти нису доминирали само на тргу, него и за говорницом. Очигледно је то био разлог што су се на списку политичких захтева овога пута нашла и социјална питања: замрзавање цена стамбено-комуналних услуга, право на штрајк и повећање буџета за образовање и здравство. Ефикасност таквог приступа засада није очевидна. Сличне предлоге износе две од четири парламентарне партије, а оне, за разлику од несистемске опозиције, имају бар теоретску могућност да их реализују.

Када на најављени такозвани „марш милиона“ изађе 10 хиљада, па чак и неколико десетина хиљада, то већ нема везе са „маршем милиона“. То изгледа као показатељ тоталног несклада између најављеног броја и реалног стања.

Алексеј Зудин, заменик директора Центра за проучавање политичке ситуације у Русији

Међутим, главни индикатор суботње протестне акције је неоспорна чињеница коју су већ означили многи експерти и политиколози. Енергија почетног импулса, која је у децембру прошле године дала велику снагу протестном покрету, практично је пресушила, и тешко да ће „марш милиона“ окупити већи број демонстраната докле год нема важних догађаја попут претходних парламентарних избора.

Политиколози говоре о кризи опозиционог покрета. По њиховом мишљењу, опозицији је потребан „јасан дневни ред“ и оријентација на проблеме обичних грађана, тј. потребни су социјални захтеви. Поред тога, експерти сматрају да су сада могуће провокације, обзиром да опозицији није пошло за руком да окупи више људи него на првим протестним митинзима.

„Динамика уличних протеста је у силазној путањи, ако се посматра ситуација од прошле зиме. Када на најављени такозвани „марш милиона“ изађе 10 хиљада, па чак и неколико десетина хиљада, то већ нема везе са „маршем милиона“. То изгледа као показатељ тоталног несклада између најављеног броја и реалног стања. То је криза опозиционог покрета“, сматра Алексеј Зудин, заменик директора Центра за проучавање политичке ситуације у Русији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.