Ваљенке, вунени симбол Русије

Предност традиционалних руских ваљенки је и у ономе што је увек изазивало крајње чуђење странаца, а то је јединство њиховог облика, тј. одсуство шавова. Савремене ваљенке су мајсторски украшене стакленим перлама, тракама, крзном, везом и најразличитијим бојама. Фотографија из слободних извора.

Предност традиционалних руских ваљенки је и у ономе што је увек изазивало крајње чуђење странаца, а то је јединство њиховог облика, тј. одсуство шавова. Савремене ваљенке су мајсторски украшене стакленим перлама, тракама, крзном, везом и најразличитијим бојама. Фотографија из слободних извора.

У Русији долази хладно време, а у неким крајевима је и зима на помолу. Време је да се сетимо ваљенки, најтоплије и најудобније руске обуће. Ваљенке се помињу још у најстаријем делу руске књижевности, „Слову о походу Игореву“ (12. век), па се могу сматрати исконском руском обућом. Ваљенке су спасавале нашу армију у отаџбинским ратовима и у великој мери су помогле да се освоје бескрајна пространства руског Севера.

Ваљенке су топле чизме од ваљане овчије вуне. Поред зимских капа „ушанки“ и матрјошке, ваљенке су један од симбола Русије, који сведочи о даровитости руског народа и богатој самосвојној култури наше земље.

Према археолошким подацима, најстарије рукотворине од вуне пронађене су на Алтају, планинском масиву у југоисточном Сибиру. Процењује се да су старе око 2500 година. Сматра се да су од ваљане вуне првобитно прављени теписи, а само ваљање као начин обраде вуне било је распрострањено код степских номадских народа. Житељи Азије су од ваљане вуне правили јастуке, улошке за обућу и топле поставе за одело, па чак су њоме „тапацирали“ зидове својих кућа.

Ипак, прво помињање „сукнених чизама“ налазимо у најстаријем делу руске књижевности, „Слову о походу Игореву“. Ваљенке су исконска руска обућа. Први пут су се појавиле у Сибиру, и тада су биле плитке, а саре су ваљане засебно, тј. са шавом. Сматра се да је постојбина данашњих ваљенки град Мишкин у Јарославској губернији. Мајстори из овог града су у 18. веку први почели да праве ваљенке у једном комаду, заједно са сарама. Из Јарославске Области се ова обућа брзином ветра проширила по целој Русији. Убрзо се у сваком селу појавила радионица за прављење ваљенки, а по градовима су почеле да се граде одговарајуће фабрике.

Медицина потврђује изузетно благотворно дејство ваљенки на људски организам. Овчија вуна апсорбује и ослобађа влагу, акумулира топлоту и на тај начин помаже у случају прехладе, реуме, радикулитиса и осталих болести мишића и зглобова.

Предност руских ваљенки је и у ономе што је увек изазивало крајње чуђење странаца, а то је јединство њиховог облика, тј. одсуство шавова. Највероватније се због те особине појавила изрека „прост као ваљенке“. Али тај израз се никако не односи на саму израду ваљенки, која подразумева врло сложен процес и велику умешност.

Мајстори су најпре чистили овчију вуну, затим је рашчупавали и чешљали док не постане мека, затим је ваљали ручно и на специјалним справама, па онда држали у кључалој води и раствору соли, навлачили на троугласти рам, равнали, и тек онда на калупу истезали сукно колико је потребно.

Одувек су ваљенке биле веома скупо задовољство. Добро је било ако кућа има један пар ваљенки, онда их је увек носио најстарији члан домаћинства. А домаћинство у коме су сви укућани носили обућу од ваљане вуне сматрало се имућним. Ваљенке су биле изузетан поклон, и увек су пажљиво коришћене како би се сачувале за млађе генерације.

Ваљенке се у последње време све чешће срећу у продавницама и веома су популарне међу савременим Русиа свих узраста. Извор: Getty Images.

Без ваљенки наши преци нису могли да замисле покладна весеља, коледарске обичаје и вашаре, када напољу стеже мраз и наступа права руска зима. Тада је вероватно и настала чувена руска народна песма „Ваљенке“. Обућу од ваљане вуне радо су носили и представници власти. Петар Велики је, на пример, лечио мамурлук тако што би обувао ваљенке на босу ногу и појео тањир киселе чорбе од купуса. Руске императорке Катарина Велика и Ана Ивановна носиле су ваљенке направљене специјално за њих, и то уз раскошне балске хаљине. Ваљенке су спасавале и нашу армију у отаџбинским ратовима. У великој мери су помогле и нашим експедицијама које су освајале северне територије.

Медицина потврђује изузетно благотворно дејство ваљенки на људски организам. Овчија вуна апсорбује и ослобађа влагу, акумулира топлоту и на тај начин помаже у случају прехладе, реуме, радикулитиса и осталих болести мишића и зглобова. Ваљенке се често препоручују и онима који имају проблема са крвотоком, као и код алергије и болести дисајних органа. Веома су корисне и код обољења мишићно-скелетног система, јер се стопало у овој обући не деформише, а уз то обућа од ваљане вуне пропушта ваздух, чиме се спречава развој гљивичних обољења. Ваљенке смањују нервну напетост, осећај замора и тежине у ногама, као и болове у леђима, а када се носе на босу ногу доприносе побољшању циркулације.

Љубав нације према ваљенкама одавно им је обезбедила и место у чувеној песми.

Ваљенке се у последње време све чешће срећу у продавницама. Оне ни почему не заостају за осталим модерним деловима одеће. Савремене ваљенке су мајсторски украшене стакленим перлама, тракама, крзном, везом и најразличитијим бојама, ојачане су гуменим ђоном са штиклом. Праве се чак и специјалне кућне ваљенке.

Оригинални чланак на shkolazhizni.ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.