Чврста основа на седам ултиматума?

Недавни преговори председника Русије Владимира Путина и његовог српског колеге Томислава Николића имали су крајње конкретан карактер.

Првенствено се дискутовало о заједничкој делатности у области економије и енергетике. Постигнути договори ће омогућити да се у великој мери продуби економска сарадња између Русије и Србије. Такође ће бити створени услови за руске инвестиције у српску економију у области енергетике, инфраструктуре, банкарства и пољопривреде. У сфери енергетике ће радови на великом пројекту изградње „Јужног тока“ почети у децембру 2012. У оквиру инфраструктурних пројеката постоји основни уговор о финансирању реконструкције пруга Београд-Бар и Београд-Панчево. У банкарском сектору ће на јесен 2012. у Србији почети са радом „Збербанка“, највећа руска банка која ће бити финансијски мост између Србије, Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана. „Збербанка“ је купила пословнице аустријске „Фолксбанке“ ван Аустрије, које ће сада променити назив у „Збербанка“. То је почетна позиција за рад руског финансијског сектора у Источној Европи. У области пољопривреде за Србију се отвара огромно тржиште. Треба истаћи да управо руско тржиште поседује кључне предности за српске компаније: оно нема тако строге правилнике и ограничења као тржиште Европске уније. За прошлу годину је између наших земаља остварен робни промет у вредности од преко 2 милијарде долара, али он има огроман потенцијал за раст.

Зашто је Србији потребна сарадња са Русијом? Претходна власт је оставила земљу у финансијској пустоши и довела је буквално на ивицу преживљавања. Спољни дуг износи преко 24 милијарде евра, што је више од невероватних 79% бруто домаћег производа (ову бројку нећете често срести у српским медијима!), а унутрашњи дуг је већи од 15 милијарди евра и износи 55% БДП. Оваквим темпом пада економије Србија би до 2014. могла да се нађе иза Албаније. Ниво незапослености премашује опасних 25,5%, а ниво инфлације у августу износио је 7,9%, што представља више од „планираних“ 4% (плус-минус 1,5%).

У таквим околностима посета Томислава Николића је економски мотивисана. Економију Србије треба буквално „одмаћи од амбиса“. Србији је хитно потребно најмање 3 милијарде евра да се не сурва у амбис тоталног банкротства. Руске компаније НИС (51% власништва припада „Гаспрому“) и „Лукоил“ су међу првима приступили решавању социјалних проблема у земљи, али то није довољно. У овом тренутку Русија планира да издвоји за Србију кредит од 1 милијарде долара за „крпљење рупа“ на српском буџету који је претходна власт буквално разорила.

Такође треба истаћи да је претходна власт Бориса Тадића у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Три године су безуспешно вођени преговори о предлогу да Русија постане стратешки инвеститор српског металуршког комбината „Железара Смедерево“. Претходни власник железаре, америчка компанија „Ју-Ес Стил“ (U.S. Steel ), довела је комбинат до тоталне пропасти. Подједнако су били безуспешни и преговори везани за „Агробанку“, за кредит од 800 милиона долара и реконструкцију српских пруга.

Договори који су постигнути у сусрету Путина и Николића посебно су перспективни ако се има у виду јединствена ситуација у Србији. Наиме, огромна већина њених грађана гаји симпатије према Русији. „Руско-српски односи развијају се у атмосфери великог поверења и крећу се узлазном путањом. Планирамо да подигнемо наше односе на ниво стратешког патрнерства“, рекао је Путин. „Разговарали смо о томе како да интензивирамо сарадњу да бисмо достигли ниво који заслужују наши добри братски односи“, додао је он.

Лидери Русије и Србије покренули су и најважнију „болну тачку“ Србије – питање Косова. Ставови по том питању су усаглашени: шеф руске државе прецизирао је да решење треба тражити на темељу Резолуције 1244, где УН треба да има водећу улогу. Николић је потврдио намеру српске владе да дејствује у оквиру Савета безбедности УН. То је легитимна, регулисана међународно-правна позиција, која је координисана уочи планираних преговора између Београда и Приштине.

У светлу свега реченог прилично је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. Резултат посете је, поред осталог, и договор са једном од најкрупнијих немачких компанија RWE о оснивању заједничког српско-немачког електроенергетског предузећа, и то без објаве тендера (за који би биле веома заинтересоване и Русија и Кина). Познатих седам тачака којима је Немачка ултимативно условила почетак преговора о чланству Србије у ЕУ крше Устав Србије, подривају њен суверенитет и територијални интегритет, заобилазе међународно право и могу бити непремостива препрека за учвршћивање унутрашњих и међународних позиција Србије. Сетимо се познатог принципа руског министра спољних послова, кнеза А.М. Горчакова: „Наша спољна политика није имала других циљева, осим бављења унутрашњим пословима, и отклањала је све што би могло да их поквари“. Подсетимо се, такође, да је Немачка учествовала у војној агресији НАТО-а на СРЈ (без одлуке Савета безбедности УН), што је такође допринело поткопавању система међународног права.

Николићеве изјаве у Москви и Вучићеве у Берлину звуче контрадикторно. Нећемо нагађати које су изјаве искрене, а које декларативне. Истаћи ћемо оно најважније. Решавање косовског питања могуће је искључиво на темељу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Уз јаку подршку Русије и Кине обезбеђује се чврста међународна позиција Србије у складу са међународним правом и Уставом земље. Дакле, само у овом случају потврђује се намера нове српске власти да иде у правцу обнављања, очувања и учвршћивања српског суверенитета, територијалног интегритета и независности земље у најширем смислу. Изузетно чврст темељ за постизање тих циљева представљају завршни договори Вучића и Рогозина у сфери одбрамбено-индустријског комплекса и Николића и Путина у сфери економије. Са друге стране, улазак у Европску унију је проглашен за приоритетни правац спољне политике Србије. Ако се узму у обзир све тешкоће системског карактера, које доводе Европску унију пред колапс, чланство у ЕУ заиста може да донесе Србији, поред постојећих, гомилу нових проблема. Очигледан пример су земље Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу). Који показатељи њиховог развоја у овом периоду показују да је ступање у Европску унију излаз из економских тешкоћа? Навешћемо конкретне бројке:

Раст спољног дуга (у милијардама долара)

Пораст незапослености

Пораст сиромаштва (живот испод границе сиромаштва)

Дакле, објективни подаци доказују да је приметан јак пораст негативних економских тенденција по свим кључним показатељима. Обзиром на кризу која је захватила и земље „првог ешалона“ Европске уније, све и да Србија добије дуго очекивано чланство, тиме може још више саму себе да „укопа“.

Осим тога, не заборавимо ни војни аспект. НАТО представља стуб безбедносне политике Европске уније. Још приликом сусрета министара НАТО-а у Берлину (јун 1996) био је постигнут договор на основу кога ће се формирање система европске безбедности и одбране одвијати у оквиру структура НАТО-а, што је омогућило европским државама да спроводе и сопствене аутономне војне операције тамо где алијанса не жели да ангажује своје снаге директно. Овај договор је коначно допуњен 2003. и добио је назив „Берлин плус“. Операција на Косову и Метохији (1999) била је почетак формирања европског система безбедности и одбране. За време бомбардовања СРЈ ступио је на снагу Амстердамски уговор о „акцијама хуманитарног карактера, очувању мира и управљању кризама“. Суштина давања Европској унији широког степена овлашћења (осим у области политичких, економских и војних мера) је стварање „цивилних центара моћи за управљање кризама и њихово стављање на располагање НАТО-у“. Договор „Берлин плус“ доживео је свој даљи развој Лисабонским уговором и Новом стратешком концепцијом НАТО-а (Лисабон, новембар 2010). Сада примена „меке“ силе у комбинацији са „тврдом“ допушта НАТО-у комбиновање цивилне и војне активности обеју организација, што омогућава покретање ширих трансатлантских акција.

Таква политика Немачке и ЕУ логично и доследно се манифестује и у немачком ултиматуму од седам тачака, који се потпуно уклапа у представе европских владајућих кругова о геополитичкој будућности региона. Испуњавање тог ултиматума може да уништи српску државу, јер ће изазвати убрзану деградацију система власти и самог друштва. Ултиматум показује да Србија нема никаквих основа за политичке комбинације са Берлином: јасно је да у постојећим условима Србија не може да се супротстави победницима. Али треба бушити мреже западних притисака, уцена и претњи. Излаз из овог дипломатског ћорсокака, у који су западни фактори гурали Србију још од распада Југославије, састоји се у формулисању геостратешке концепције Србије, засноване на њеним реалним државним интересима, као и на стварању механизама помоћу којих та концепција може бити реализована.

Све у свему, споразуми између Путина и Николића су темељ стратешког партнерства који омогућава да Србија стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака.

Ауторка је доктор историјских наука и научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.